“ЉУТЕ ГОДИНЕ“ – ПОВЕСТ СТРАДАЊА И МРЖЊЕ, ПОВЕСТ ИЗЛЕЧЕЊА И ЉУБАВИ

Јуче је у издању Народне библиотеке у Јагодини изашао нови роман познате јагодинске списатељице, Kовиљке Смиљковић. Родоначелница женског писма у Јагодини и један од најчитанијих аутора градске библиотеке у свом новом роману расветљава судбину једне српске породице од Балканских ратова до данашњих дана, од Kосова и Метохије до престонице.Kада једна релативно кратка књига у себи обједини велике теме српске књижевности, Селенића и Ћосића, али и женско писмо које последње деценије књизи у Србији приводи убедљиво највећи број читалаца, већ је то довољан разлог да се на ту књигу обрати пажња. А још када та књига својим оригиналним књижевним поступцима и избрушеним стилом уверљиво успе да читаоцу исприча причу коју малтене свако препозна као своју, чини се да нећемо погрешити ако ту књигу назовемо прворазредном литерарном чињеницом у српском универзуму лепе речи. Нови роман Kовиљке Смиљковић излази после изузетно успешних и од читалаца прихваћених дела – трилогије “Сага о Српкињи (“Латица руже“, “Гнездо“, “Жудња“) и збирке приповедака “Растанци и сећања“. Имплицитну повезаност судбина јунака са судбином национа која је била присутна у претходним делима у најновијој књизи аутор чини експлицитном и отворено описује драматични утицај историјских вихора балканске ветрометине на судбине појединачних људи. При томе, тај тематски ниво, иако се радња дешава у прве две трећине прошлог века, делује јако актуелно и свеже, што није ни кривица ни заслуга аутора већ пре одраз појединих константи нашег националног битисања. Уметност писца је да те константе лоцира и верно их транспонује у своје дело, што Kовиљка Смиљковић у “Љутим годинама“ свакако успева. Овде пре свега мислимо на натуралистичке сцене српског страдалништва на Kосову и Метохији, на овлаш дотакнуту, а ипак убедљиву ваљевску болницу, као и на мајсторски приказ бахатости и дволичности појединих “ослободилаца“ средином двадесетог века. Изабрати тему и изборити се са темом изазов је за сваког писца. У томе помаже таленат и вештина, а српским писцима несумњиво и богата историја. Ипак, прави испит за писца је тек организовање грађе и изналажење могућности да се оно што се жели саопштити саопшти на начин који ће читаоцу непогрешиво открити суштину пишчевог погледа на тему, али и на свет уопште. И у овом, композиционом смислу, “Љуте године“ представљају изузетно књижевно дело. Испричати роман као колаж прича које приповедају јунаци је невероватно делотворни и успели композициони поступак. Он омогућује да пут судбина породице Марић-Паризановић буде осветљен не само дуж различитих временских етапа, дијахроно, већ и из различитих, понекад потпуно супротстављених углова, синхроно – током једног временског периода. На овај начин, на малом простору се добија дубинска анализа, а аутор успева да испита све могућности приповедања о појединим догађајима. Ова приповедања представљају онај, у стварности непостојећи, мост комуникације међу ликовима. Та ретроспективна нарација ликова омогућава читаоцу да као свевидећи посматрач сагледа трагичност судбина коју генерише ћутање у време када је разговор могао бити лек. Поред евидентног унапређења тематске и наративне структуре текста у односу на претходна дела видљиво је и овладавање новим стилским поступцима. Kао што смо наглашавали и раније, има писаца који своје јунаке воле, има оних који су према њима равнодушни, а свакако има и оних аутора који своје јунаке мрзе. Kовиљка Смиљковић несумњиво спада у прву групу аутора. Она своје јунаке разуме, воли их и кад греше и искрено пати са њима у тешким ситуацијама. Желећи да ту своју љубав покаже и читаоцима ауторка своје приповедање у трећем лицу понекад изненада пребаци у прво лице, пуштајући јунака да проговори гласом сопствене патње или љубави. Тако се читалац и нехотице, попут ауторке поистовети са јунацима, у трену схвативши све што се тим поступком желело. Иако је приповедање чвршће и кохерентније него у претходним делима, лирски пасажи су и даље присутни, овога пута тачно тамо где и треба да буду, и прецизно су одмерене дужине. Тек толико да препознамо нежну руку жене писца… О јунацима смо у претходном пасусу већ нешто рекли. Старовремски Радоња, ћутљив, мрачан, али и постојан попут храста косовског бива нагрижен и умире од нечег невидљивог, а јачег од олује – од жалости за вољеном женом и од неразумевања стварности. Нада, женски и савремени Радоња, ослонац и сила добра око које се свија живот целе породице је константа која, осим породице држи на окупу и сижејну структуру дела. Успели реалистички опис заблуделе Соње и њене судбине показује колико аутор познаје живот и колико успева да тај живот логично и каузално представи. Живот који уништи несрећна љубав и осећај кривице, живот је коме лека нема и који ствара несрећу свима који га се дотакну. Ликови грешних Милуна и Мирића на различитим нивоима описују могући пад људских душа у ‘’специфичним историјским околностима’’. Нађа и Пуковник који затварају круг, или боље речено ковитлац судбина који се вије око кућа подно Гоча, око Kосова и Београда ликови су који славе љубав и борбу за ту љубав. После склапања страница ‘’Љутих година’’, све ове ликове памтимо. Неке од њих волимо, неке разумемо, неке осуђујемо, али их сигурно све препознајемо. Ту, негде око нас…