Посејао сам погледе од Балтика до Медитерана, и сада ми у глави расту сећања…Понекад сећања и унапред расту, знам, без семења погледа. Као када човек у себе засади само садницу нечије књиге, плод туђег сећања. Две врсте путовања, физичко и духовно, на заједничком послу дају најбоље резултате. Тада, на пример, Венецију, све гледајући око себе, човек гради по скелама Милете Продановића или Милорада Павића, и та му слика у души остаје, нераскидиво помешана и потпуно необјашњива.
Па, други пут кад дође, схвати шта је народ рекао оним да се “два пута у исту реку не може угазити”…
Путнику се у пуном сјају поново открије и стара мудрост да човек себе и своју земљу издалека најбоље види, јер ће тешко сужањ тамницу своју тачно описати. До танчина човек који никада из куће није изашао познаје унутрашњи распоред соба и намештаја, али је спољашњи изглед здања за њега врхунска, космичка тајна. И кад једном из куће изађе, када своју кућу упореди са другим кућама, човек схвати или лепоту или накарадност свог дома. Укратко, схвати да ли је архитекта слагао када му је о кући говорио…
Јунаци књига никад не анализирају странице на којима су описани. Јунак је свезнајући приповедач тек када говори у прошлом времену, то јест, када описује догађаје у којима је (већ) сувише касно интервенисати. И ту се намеће једна аналогија (шта ћете, од “Суматре” наовамо, аналогије објашњавају дубље токове судбине…).
И у свакодневном животу о прошлости углавном говоре они горе поменути који своју земљу, своју кућу, своју палату познају изнутра, ама о спољашњем изгледу само нагађају. О прошлости говоре јунаци који из својих књига нису нигде мрднули, па су морали да сачекају крај да би схватили целину. О прошлости говоре јунаци не-читаоци и јунаци не-путници.
Лако је разумети те људе. Заиста, лепих прича има у прошлости…И замкова и краљева…И витезова и лепотица…И аждаја и светаца…Много прича, целог живота да их приповедаш и са поносом да их се сећаш. Из своје књиге, из своје куће да не изађеш, а да ти буде занимљиво. О другим кућама и другим књигама да не размишљаш, и цео свој век у четири зида да проведеш.
Дивим се тим људима, ама издалека. Без путовања и књига, без завиривања у туђе пределе и туђе егзистенције некако бих се осећао ускраћеним. Као у затвору, на правди бога. Јер, наше сам старе приче прочитао и предивне су. Србију сам прокрстарио уздуж и попреко и лепше земље нема на планети.
Али, путник сам и читалац и у башти ми цвета хиљаду цветова сећања. Мојих и туђих. И разлике нема…
