Posejao sam poglede od Baltika do Mediterana, i sada mi u glavi rastu sećanja…Ponekad sećanja i unapred rastu, znam, bez semenja pogleda. Kao kada čovek u sebe zasadi samo sadnicu nečije knjige, plod tuđeg sećanja. Dve vrste putovanja, fizičko i duhovno, na zajedničkom poslu daju najbolje rezultate. Tada, na primer, Veneciju, sve gledajući oko sebe, čovek gradi po skelama Milete Prodanovića ili Milorada Pavića, i ta mu slika u duši ostaje, neraskidivo pomešana i potpuno neobjašnjiva.
Pa, drugi put kad dođe, shvati šta je narod rekao onim da se “dva puta u istu reku ne može ugaziti”…
Putniku se u punom sjaju ponovo otkrije i stara mudrost da čovek sebe i svoju zemlju izdaleka najbolje vidi, jer će teško sužanj tamnicu svoju tačno opisati. Do tančina čovek koji nikada iz kuće nije izašao poznaje unutrašnji raspored soba i nameštaja, ali je spoljašnji izgled zdanja za njega vrhunska, kosmička tajna. I kad jednom iz kuće izađe, kada svoju kuću uporedi sa drugim kućama, čovek shvati ili lepotu ili nakaradnost svog doma. Ukratko, shvati da li je arhitekta slagao kada mu je o kući govorio…
Junaci knjiga nikad ne analiziraju stranice na kojima su opisani. Junak je sveznajući pripovedač tek kada govori u prošlom vremenu, to jest, kada opisuje događaje u kojima je (već) suviše kasno intervenisati. I tu se nameće jedna analogija (šta ćete, od “Sumatre” naovamo, analogije objašnjavaju dublje tokove sudbine…).
I u svakodnevnom životu o prošlosti uglavnom govore oni gore pomenuti koji svoju zemlju, svoju kuću, svoju palatu poznaju iznutra, ama o spoljašnjem izgledu samo nagađaju. O prošlosti govore junaci koji iz svojih knjiga nisu nigde mrdnuli, pa su morali da sačekaju kraj da bi shvatili celinu. O prošlosti govore junaci ne-čitaoci i junaci ne-putnici.
Lako je razumeti te ljude. Zaista, lepih priča ima u prošlosti…I zamkova i kraljeva…I vitezova i lepotica…I aždaja i svetaca…Mnogo priča, celog života da ih pripovedaš i sa ponosom da ih se sećaš. Iz svoje knjige, iz svoje kuće da ne izađeš, a da ti bude zanimljivo. O drugim kućama i drugim knjigama da ne razmišljaš, i ceo svoj vek u četiri zida da provedeš.
Divim se tim ljudima, ama izdaleka. Bez putovanja i knjiga, bez zavirivanja u tuđe predele i tuđe egzistencije nekako bih se osećao uskraćenim. Kao u zatvoru, na pravdi boga. Jer, naše sam stare priče pročitao i predivne su. Srbiju sam prokrstario uzduž i popreko i lepše zemlje nema na planeti.
Ali, putnik sam i čitalac i u bašti mi cveta hiljadu cvetova sećanja. Mojih i tuđih. I razlike nema…
