Један од мојих добрих пријатеља каже да је врхунска мудрост схватити који број ципела носиш. Јер, каже, тесне ципеле жуљају, у њима се осећаш сапето и не можеш да ходаш. Превелике ципеле ти се, пак, изувају, стално те саплићу и тек у њима изгледаш комично, јер ако неко и примети да те тесна ципела жуља, буди сигуран да ће сви приметити да ти је ципела за број, два или три већа. Е, наравно да сте до сада већ схватили да мој пријатељ, у ствари, није мислио на обућу. Мислио је на избор занимања, функција, друштва у коме се човек креће, на избор супружника, узора. Мислио је мој пријатељ на све оне изборе које човек прави у животу и у којима ретко када погоди прави број, број који му пристаје. Много ређе него број ципела у продавници… Од мојих избора, град у коме живим је, некако, баш мој број. И због тога се јежим кад помислим са киме га делимо. Прави је хорор, заиста, кад после неких ружних искустава које смо сви имали са неким Јагодинцима, помислите ко су нам комшије, са киме нам се деца друже, кога срећемо по граду. На пример, стално се мимоилазимо са нечовеком који је оскрнавио споменик у центру града. Неко од нас је, једне вечери, узео црну боју и њоме полио очи и лице јунака са споменика, симбол српског и јагодинског роба и победника. Срећемо сваког дана недораслу индивидуу која је, можда баш исте вечери, из чиста мира узела камен и поразбијала стакла на, ионако девастираној, великој сали Центра за културу, могућем дому јагодинског професионалног позоришта. У лице нам се сваког дана смеју неки чудни ликови, Јагодинци, чија је главна забава да поруше све лепо што се по јагодинским парковима направи. Изгледају нормално, али неке вечери, они оборе канте за смеће, поломе клупе, љуљашке и клацкалице, попију јефтино пиво на Руском гробљу, у Потоку или у Градском парку и побацају флаше свуда унаоколо. Ту, око нас, су и неки који, су способни да са сиротог библиотечког фиће у центру града одвале жмигавац или брисач. И неки, који, наравно ноћу, једноставно завуку кључ, шрафцигер или нож у браву и украду туђе. Оно што ме интересује је да ли ти нељуди имају породицу. Неко их је вероватно родио. Можда и васпитавао, али сумњам. Родитељ воли свој неуспели примерак, али да ли тај примерак има способност да воли икога, па и родитеља? Са киме се примерак дружи? О чему разговара? Чему тежи у животу? Има ли икакав систем вредности? Има ли неуспели примерак Јагодинца децу? Чему их учи? Kако да од других Јагодинаца краду, како да Јагодину руше и нагрђују, а да их не ухвате? Боји ли се неуспели примерак бога, ако се већ земаљских закона и полиције очито не боји? Или, пак, лицемерно крсти своје дете (будући неуспели примерак), слави славу и србује жешће од осталих? Е, таквима је Јагодина превелика ципела. Зато се надам и молим Бога да ће се саплести и пронаћи ципелу која ће им одговарати. Знам да изванредни модели за њих постоје у Ћуприји, Пожаревцу и Митровици. Нека се лепо обују тамо, а Јагодину нека ми оставе на миру…
