Историја

Истраживање историје јагодинског библиотекарства преточено је у монографију Јагодинско библиотекарство (1851-2011) аутора др Миле Стефановић, приређено и штампано поводом 160 година од оснивања Читалашта, у јубиларној 2011. години. Предмет овог истраживања није истргнут из друштвеног контекста окружења, напротив, најнепосредније је повезан као историјски процес између догађаја и личности и тако препознатљив кроз међусобне утицаје и везе са свеукупним променама током 160 година културне прошлости и историје јагодинског библиотекарства.

Усредсређујући се на јавно библиотекарство, истакнута су читалашта као институције које су у другој половини 19. века доприносиле цивилизацијским моделима образовне и културне профилисаности у Србији. Сводећи резултате истраживања, после Читалишта, издиференциране су библиотечке установе преко којих је остваривана делатност јавног библиотекарства у Јагодини и то: Јавна библиотека (1909), Грађанска читаоница (1911) и Народна књижница и читаоница (1923). После Другог светског рата улогу градске библиотеке обављаће Библиотека Среског синдикалног већа, да би после Закона о библиотекама НР Србије (1960) установљена као Народна библиотека (1961).

Траг формирања библиотечких установа, чији значај није мањи, води до школских, народних и сеоских књижница и специјалних библиотека које су доприносиле успону културе и просвете у Јагодини.

Читалиште у Јагодини

Помиње се први пут 1851. године. Прве године су прошле незапажено, да би у периоду од 1857. до 1874. године било у жижи културног живота Јагодине. Новине и часописи били су најзаступљенији у јагодинском Читалишту, књиге су биле малобројне. Политичке прилике су директно утицале на окупљање и у овој институцији. Шездесетих година друштво је било у рукама либерала, присталица омладинских идеја, а касније се рефлектују идеје Светозара Марковића, које ће преузети и оснивачи радикалне странке.

Синхронизована опредељења Друштва српске словесности о културној мисији и сврсисходности читалишта, начелно су прихваћена а резултати су видљиви кроз достављање књига и часописа, што је био примарни задатак задужених за појачавање улоге Читалишта. Међу најзначајнијим личностима у Читалишту из 1857. забележена су имена потпредседника Читалишта Косте Михајловића, капетана – каснијег окружног начелника, секретара Косте Јаковљевића и протоколисте Живка Николића..

Прекретницу у културно-просветном животу града и Читалишта представља оснивање гимназијске реалке у Јагодини 1869. Читалиште је било смештено у згради основне школе, где је по општинском одобрењу приређивало своје беседе заједно са Певачким друштвом и Позоришном дружином. Период после 1869. најинтензивнији је у залагању да се престижност постигне угледањем на средине које су већ имале читалишта. Као књижничар Читалишта 1870. Потписује се Светозар Ђорђевић. Од значајних личности у раду Читалишта издвојиће се гимназијски наставник цртања, песник, приповедач и сликар Ђура Јакшић.

Прогон присталица Светозара Марковића после 1870. утицао је и на чланове Читалишта, Позоришну и Певачку дружину. Позоришна дружина је престала да ради и своју имовину завештала је Уједињеној омладини Српској у Новом Саду. Пред гашење, Читалиштем је руководио Јован Караматић код кога је остао попис читалишног инвентара.

После 1881. читалишта губе своју основну функцију, књиге и новине су грађанству доступније и у другим установама, библиотекама при школама, министарствима и другим надлештвима.

У последњој деценији XИX века помињу се читалишта радничких и учитељских друштава. Током 1890. у Јагодини је основана Јагодинска трговачка омладина као друга струковна дружина у вароши. Читаоница Јагодинске трговачке омладине радила је 1893. И имала свог деловођу-књижничара Тому М. Вучића.

Јавна библиотека у Јагодини

Основана је на иницијативу Јована Томића, предузимљивог библиотекара Народне библиотеке у Београду која је прихваћена у Министарству просвете и црквених послова тако да је Указом краља Петра од 27. априла 1909. основано неколико јавних библиотека у унутрашњости. Прихватање идеје о оснивању Јавне библиотеке у Јагодини изразила је општинска власт Јагодине и са директорима Гимназије и Мушке учитељске школе, Сретеном Адзићем успела да се договори око погодности где и на који начин обезбедити смештај и пратеће услове за ову државну културну установу.

Оснивачким актом – Указом краља Петра од 27. априла 1909. године – утемељује се Јавна библиотека у Јагодини. Јавна библиотека је била смештена у згради Гимназије. Прикупљање књига, обраду, формирање фонда и позајмљивање спроводио је њен једини библиотекар, професор латинског језика у Гимназији, Јован Чолић. После премештања Јована Чолића у Зајечар, библиотечко пословање не бележи напредовање. Почетком Првог светског рата Јавна библиотека је престала да постоји.

Грађанска читаоница у Јагодини

Грађанску читаоницу у Јагодини формирала је Културна лига почетком 1911. године. Смештај Читаонице није познат, али је могућа претпоставка да се налазила близу гимназијске зграде, пошто је књижничар Јован Чолић био уједно и библиотекар Јавне библиотеке – смештене у Гимназији.

Увидом у чланство приметно је да су чланови Читаонице представљали интелектуалну и привредну елиту Јагодине у том периоду. Читаоница је примала новине и часописе, али није познат број књига у фонду. Културна лига је организовала многа предавања која су држали познати професори и стручњаци из различитих области. Помагала је организованим сакупљањем књига, поклањајући их Читаоници и сеоским књижницама. Сачувана су Правила Грађанске читаонице у Јагодини.

Народна књижница и читаоница у Јагодини

Народна књижница са читаоницом формира се у Јагодини 1923. као резултат прогресивних идеја народног просвећивања које је у Србији спровођено интензивно у првој половини 20. века. Почетком треће деценије 20. века окупља се у Јагодини група интелектуалаца и млађих чиновника и формира Удружење Младих Умних Радника. Осмишљавају да, поред дилетантског позоришта, хора и оркестра, установе Народни универзитет и Народну књижницу и читаоницу.

Од 1923. до 1938. године постоје подаци о раду Удружења, носиоцима дужности председника, секретара, књижничара, као и кумулативном финансијском пословању. Простор за рад Народне књижнице био је у Првостепеном суду у Јагодини. У фонду је било око хиљау дела из различитих области. Књиге је принављао посебан одбор и њима су се служили сви чланови Удружења.

Удружење младих умних радника мења своје име 1938. у Удружење „Народна књижница и читаоница“ и сачињава Правила Народне књижнице и читаонице која су одобрена од стране Краљевске банске управе у Нишу 5.октобра 1938.

Уласком окупатора у Јагодину 1941. прекинут је рад Народне књижнице и читаонице, њен фонд ће касније изместити како би га сачували. Чланови Удружења били су интелектуалци леве оријентације, већина њих се прикључила револуционарном антифашистичком отпору и НОБ. Најпознатији књижничар био је Радислав Никчевић, по коме ће Народна библиотека добити име 1973. године.

Народно просвећивање у Беличком срезу допринело је формирању многих сеоских књижница између два светска рата. Њихов рад је на махове био интензиван, посебно у време оснивања, али су касније тавориле, или се гасиле. Министарство просвете Србије преко Одсека за народно просвећивање током Другог светског рата спроводи форме народног просвећивања и описмењавања у унутрашњост Србије. У Беличком срезу образовани су одсеци за народно просвећивање. Школске књижнице спојене су са народним где је то било могуће, отваране су народне књижнице и читаонице, обнављане соколске чете, стрељачке дружине, певачка друштва. Група интелектуалаца из одбора за народно просвећивање обилазила је општине и држала популарна предавања.

Народна библиотека у Јагодини

Одредбе Општег закона о народним одборима из 1946. Године прописивале су да месни, односно градски и срески одбори оснивају читаонице по селима, а библиотеке по среским местима и градовима. Наслеђена мрежа књижница и читаоница из предратног и ратног периода послужила је новој власти да ту развије пунктове популарног библиотекарства као полуге општег културног напретка.

Фонд предратне Народне књижнице и читаонице од 3.000 књига пренеће се прво у соколски дом за Омладинску библиотеку у надлежности Омладинске организације, касније у библиотеку основану при Среском синдикалном већу. На основу Закона о библиотекама НР Србије из 1960. Године, Народни одбор општине Светозарево у априлу 1961. посебним Решењем оснива Народну библиотеку у Светозареву и одређује јој статус општинске матичне библиотеке.

Народна библиотека „Радислав Никчевић“

Народна библиотека „Радислав Никчевић“ добија име по народном хероју Одлуком Збора радних људи у прошреном саставу крајем 1973. Библиотека је од 1979. године чланица Заједнице матичних библиотека региона Шумадије и Поморавља. Циљ удруживања изражаван је као поспешивање и осавремењавање развоја библиотечке делатности у Региону.

Функција матичности у свим договорима заузимала је посебно место. Проширивање мреже, отварање нових библиотека и књижница у месним заједницама села и града и радним организацијама, подразумевали су неопходну сарадњу са друштвено-политичким организацијама чија је програмска и материјална подршка била утемељена на општим законским актима.

Унапређивање рада укључило је стручну сарадњу кроз одржавање семинара, примену јединствених принципа у обради и каталогизацији и достизање стандарда за све типове библиотека. У том периоду Народна библиотека „Радислав Никчевић“ постигла је запажене резултате као најважнија културна институција Поморавског округа и општине Светозарево. Показатељи библиотечког пословања били су добра основа за стручну заснованост библиотечке делатности и усмеравање активности ка достигнућима савременог информационог концепта организације и пословања.