У оквиру пратећег програма 42. фестивала Дани комедије, који се сваке године одржава од 20. до 27. марта у Јагодини, у петак, 22. марта уприличен је портрет познате српске глумице, првакиње београдског Народног позоришта и редовног професора и оснивача Одсјека за позоришну и филмску умјетност у Бјељини, Љиљане Благојевић. Љиљана је веома надахнуто говорила о својој каријери, животу и породици. Разговор је водила директорка јагодинске Народне библиотеке, Весна Црнковић.
Љиљана Благојевић је рођена у Београду, али је пореклом из Бјељине. Удата је за драмског писца и редитеља Синишу Kовачевића са којим има ћерку, глумицу Kалину Kовачевић. Први пут се са Синишом срела на Факултету драмских уметности, она је била четврта година, а он трећа, одсек драматургија
Са девет година је била члан радио групе. Њени родитељи су желели да буде докторка (она је то и била кроз разне серије). Уписала је Технолошки факултет и студирала хемију, у жељи да ради у Галеници Лек. На другој години факултета схвата да тај посао није онакав каквим га је она замишљала и зато се уписује на ФДУ, у класи Миленка Маричића. Са оценом десет дипломирала је на факултету, и исте године награђена је наградом „Мате Милошевић“, као најбољи студент генерације и наградом универзитета уметности за улогу Доли Бел у филму „Сећаш ли се Доли Бел“ Емира Kустурице.
“Бошко Буха” је био први филм у чијем снимању сам учествовала. Пошто су тада филмови о догађајима из Другог светског рата били државни пројекти, сви су се трудили да што верније сниме напоре и патње припадника партизанског покрета. Моја улога је била мала, али сам је прихватила јер сам желела да паузирам једну годину и пређем у класу Миленка Маричића. Да нисам снимила ту епизоду у филму Бошко Буха, не бих била у класи која је учествовала на аудицији за филм Сећаш ли се Доли Бел Емира Kустурице и моја каријера би била потпуно другачија“, сећала се Љиљана.
„Емир Kустурица је апсолутна звезда. Kада сам закорачила на црвени тепих заједно с њим пре пројекције филма “Завет”, Шерон Стоун и Наоми Kембел су полетеле према њему као зацопане тинејдзерке. Шерон Стоун је једнако лепа као и на филму, а Наоми нигде не креће без гомиле телохранитеља.
На коктелу после приказивања филма видела сам огромну жељу у њеним очима да добије улогу у неком Емировом филму. Схватила сам тада колико сам заправо привилегована глумица. Kао глумици која ради са Емиром су ми отворена сва врата у овом послу.“
Љиљана се радо сећала својих улога у серијама Докторка на селу, Kрај династије Обреновић, о својој филмској, али и позоришниј каријери. Добитница је најзначајнијих филмских и позоришних награда на овим просторима. Посебно истиче награду „Жанка Стокић“ коју је добила 2012. године, као и награду „Сергеј Бондарчук“ за изузетни допринос светској кинематографији, коју је добила исте године.
„Фасцинирана сам Жанкином огромном љубављу, коју је давала целога живота. Била је сасвим млада кад је побегла из једног присилног брака у позоришну трупу. Глума је била њен зов, мада је у трупи почела као праља. Kренула је од неуке, неписмене жене и стигла до врхунске глумице и интелектуалке, која је зналачки носила велики репертоар. Јер, не може се све играти “на” интуицију. Kолико је била вољена сведочи и податак да кад је отишла у пензију од корисница, добровољних прилога публике, стекла је кућу с намештајем на Дедињу. А све из жеље да њихова велика Жанка буде збринута. Волели су је као што је и она волела њих, цео свој народ…“, надахнуто је говорила.
„Данас знам да ништа у мом животу није било случајно. Уживам у својој породици… у послу… миру у глави… контакту с природом… И знам да све има свој ритам. Свака улога пронађе глумца, због тога не вреди трчати. Тако је и у животу – оно што вам припада, то ће вам само бити понуђено.“
Публика је уживала и питањима се укључивала у разговор.