U okviru pratećeg programa 42. festivala Dani komedije, koji se svake godine održava od 20. do 27. marta u Jagodini, u petak, 22. marta upriličen je portret poznate srpske glumice, prvakinje beogradskog Narodnog pozorišta i redovnog profesora i osnivača Odsjeka za pozorišnu i filmsku umjetnost u Bjeljini, Ljiljane Blagojević. Ljiljana je veoma nadahnuto govorila o svojoj karijeri, životu i porodici. Razgovor je vodila direktorka jagodinske Narodne biblioteke, Vesna Crnković.
Ljiljana Blagojević je rođena u Beogradu, ali je poreklom iz Bjeljine. Udata je za dramskog pisca i reditelja Sinišu Kovačevića sa kojim ima ćerku, glumicu Kalinu Kovačević. Prvi put se sa Sinišom srela na Fakultetu dramskih umetnosti, ona je bila četvrta godina, a on treća, odsek dramaturgija
Sa devet godina je bila član radio grupe. Njeni roditelji su želeli da bude doktorka (ona je to i bila kroz razne serije). Upisala je Tehnološki fakultet i studirala hemiju, u želji da radi u Galenici Lek. Na drugoj godini fakulteta shvata da taj posao nije onakav kakvim ga je ona zamišljala i zato se upisuje na FDU, u klasi Milenka Maričića. Sa ocenom deset diplomirala je na fakultetu, i iste godine nagrađena je nagradom „Mate Milošević“, kao najbolji student generacije i nagradom univerziteta umetnosti za ulogu Doli Bel u filmu „Sećaš li se Doli Bel“ Emira Kusturice.
“Boško Buha” je bio prvi film u čijem snimanju sam učestvovala. Pošto su tada filmovi o događajima iz Drugog svetskog rata bili državni projekti, svi su se trudili da što vernije snime napore i patnje pripadnika partizanskog pokreta. Moja uloga je bila mala, ali sam je prihvatila jer sam želela da pauziram jednu godinu i pređem u klasu Milenka Maričića. Da nisam snimila tu epizodu u filmu Boško Buha, ne bih bila u klasi koja je učestvovala na audiciji za film Sećaš li se Doli Bel Emira Kusturice i moja karijera bi bila potpuno drugačija“, sećala se Ljiljana.
„Emir Kusturica je apsolutna zvezda. Kada sam zakoračila na crveni tepih zajedno s njim pre projekcije filma “Zavet”, Šeron Stoun i Naomi Kembel su poletele prema njemu kao zacopane tinejdzerke. Šeron Stoun je jednako lepa kao i na filmu, a Naomi nigde ne kreće bez gomile telohranitelja.
Na koktelu posle prikazivanja filma videla sam ogromnu želju u njenim očima da dobije ulogu u nekom Emirovom filmu. Shvatila sam tada koliko sam zapravo privilegovana glumica. Kao glumici koja radi sa Emirom su mi otvorena sva vrata u ovom poslu.“
Ljiljana se rado sećala svojih uloga u serijama Doktorka na selu, Kraj dinastije Obrenović, o svojoj filmskoj, ali i pozorišnij karijeri. Dobitnica je najznačajnijih filmskih i pozorišnih nagrada na ovim prostorima. Posebno ističe nagradu „Žanka Stokić“ koju je dobila 2012. godine, kao i nagradu „Sergej Bondarčuk“ za izuzetni doprinos svetskoj kinematografiji, koju je dobila iste godine.
„Fascinirana sam Žankinom ogromnom ljubavlju, koju je davala celoga života. Bila je sasvim mlada kad je pobegla iz jednog prisilnog braka u pozorišnu trupu. Gluma je bila njen zov, mada je u trupi počela kao pralja. Krenula je od neuke, nepismene žene i stigla do vrhunske glumice i intelektualke, koja je znalački nosila veliki repertoar. Jer, ne može se sve igrati “na” intuiciju. Koliko je bila voljena svedoči i podatak da kad je otišla u penziju od korisnica, dobrovoljnih priloga publike, stekla je kuću s nameštajem na Dedinju. A sve iz želje da njihova velika Žanka bude zbrinuta. Voleli su je kao što je i ona volela njih, ceo svoj narod…“, nadahnuto je govorila.
„Danas znam da ništa u mom životu nije bilo slučajno. Uživam u svojoj porodici… u poslu… miru u glavi… kontaktu s prirodom… I znam da sve ima svoj ritam. Svaka uloga pronađe glumca, zbog toga ne vredi trčati. Tako je i u životu – ono što vam pripada, to će vam samo biti ponuđeno.“
Publika je uživala i pitanjima se uključivala u razgovor.
