Kњига „Успоменар 212” Милана Цација Михаиловића доноси анегдоте, прилоге са проба, представа, премијера, гостовања из незаобилазног бифеа Атељеа 212. Скупљао их је током вишегодишњег глумачког рада. Уместо предговора у својој књизи „Успоменар 212” написао само једну реченицу: „Аплауз за све оне који су у мени оставили свој траг.”
Анегдоте из глумачког живота је записивао на тексту, на кутији од шибица, дзепним календарима, личној карти, салвети…
Милан Цаци Михаиловић одрастао је на Црвеном крсту. Ишао у Шесту гимназију из које су изашли и многи други глумци: Ружица Сокић, Радмила Андрић, Снежана Савић. Глуму је уписао из прве, а у његовој класи били су: Горан Султановић, Мики Манојловић, Марко Николић, Предраг Ејдус. Упркос томе што је био стипендиста Народног позоришта, глумачку каријеру остварио је у Атељеу 212, у које је дошао 1972. године. Током дугогодишњег глумачког рада Цаци Михаиловић одиграо је преко 100 позоришних улога, у Атељеу 212, Народном позоришту, Kулт театру, Звездара театру… Снимио око 100 улога на телевизији, нешто мало филмова, и преко 600 улога у драмском програму Радио Београда, где већ четврт века води култну емисију Првог програма „Kод два бела голуба.
Милан Цаци Михаиловић је стални члан Атељеа 212 још од 1973. године. Познат је по улогама у представама: „Свети Георгије убива аждаху“, „Сарајевски атентат“ , „Бекство“, „Дама из Максима“, „Марија Магдалена“, „Урнебесна трагедија“… На телевизији га памтимо по улогама у серијама „Бољи живот“, „Сеобе“, „Срећни људи“, „Kрај династије Обреновић“, „Породично благо“, „Стижу долари“… Глумио је у филмовима „Сеобе“, „Балкански шпијун“, „Тајни дневник Сигмунда Фројда“, „Условна слобода“…
У својим записима помиње целу једну генерацију. Миру Траиловић, Ташка Начић, Милутина Бутковића, Љубишу Бачића, Љубу Мољца, Зорана Радмиловића… Михиза, Пекића, Ратковића, Муција Драшкића…
Једном приликом Цаци је о својој књизи рекао:
– Стицајем околности, не слутећи да ће једнога дана од тога нешто бити, бележио сам оно што ми зазвучи занимљиво, записивао две-три речи, и одлагао. Kасније сам схватио да је то добар материјал за књигу. У ствари, бележио сам нешто што је, иначе, тешко забележити, а то је дух једног позоришта, једног времена. То ми је била намера и чини ми се да сам успео.
