Knjiga „Uspomenar 212” Milana Cacija Mihailovića donosi anegdote, priloge sa proba, predstava, premijera, gostovanja iz nezaobilaznog bifea Ateljea 212. Skupljao ih je tokom višegodišnjeg glumačkog rada. Umesto predgovora u svojoj knjizi „Uspomenar 212” napisao samo jednu rečenicu: „Aplauz za sve one koji su u meni ostavili svoj trag.”
Anegdote iz glumačkog života je zapisivao na tekstu, na kutiji od šibica, dzepnim kalendarima, ličnoj karti, salveti…
Milan Caci Mihailović odrastao je na Crvenom krstu. Išao u Šestu gimnaziju iz koje su izašli i mnogi drugi glumci: Ružica Sokić, Radmila Andrić, Snežana Savić. Glumu je upisao iz prve, a u njegovoj klasi bili su: Goran Sultanović, Miki Manojlović, Marko Nikolić, Predrag Ejdus. Uprkos tome što je bio stipendista Narodnog pozorišta, glumačku karijeru ostvario je u Ateljeu 212, u koje je došao 1972. godine. Tokom dugogodišnjeg glumačkog rada Caci Mihailović odigrao je preko 100 pozorišnih uloga, u Ateljeu 212, Narodnom pozorištu, Kult teatru, Zvezdara teatru… Snimio oko 100 uloga na televiziji, nešto malo filmova, i preko 600 uloga u dramskom programu Radio Beograda, gde već četvrt veka vodi kultnu emisiju Prvog programa „Kod dva bela goluba.
Milan Caci Mihailović je stalni član Ateljea 212 još od 1973. godine. Poznat je po ulogama u predstavama: „Sveti Georgije ubiva aždahu“, „Sarajevski atentat“ , „Bekstvo“, „Dama iz Maksima“, „Marija Magdalena“, „Urnebesna tragedija“… Na televiziji ga pamtimo po ulogama u serijama „Bolji život“, „Seobe“, „Srećni ljudi“, „Kraj dinastije Obrenović“, „Porodično blago“, „Stižu dolari“… Glumio je u filmovima „Seobe“, „Balkanski špijun“, „Tajni dnevnik Sigmunda Frojda“, „Uslovna sloboda“…
U svojim zapisima pominje celu jednu generaciju. Miru Trailović, Taška Načić, Milutina Butkovića, Ljubišu Bačića, Ljubu Moljca, Zorana Radmilovića… Mihiza, Pekića, Ratkovića, Mucija Draškića…
Jednom prilikom Caci je o svojoj knjizi rekao:
– Sticajem okolnosti, ne sluteći da će jednoga dana od toga nešto biti, beležio sam ono što mi zazvuči zanimljivo, zapisivao dve-tri reči, i odlagao. Kasnije sam shvatio da je to dobar materijal za knjigu. U stvari, beležio sam nešto što je, inače, teško zabeležiti, a to je duh jednog pozorišta, jednog vremena. To mi je bila namera i čini mi se da sam uspeo.
