Можда због избора, можда због болног недостатка стручних и компетентних људи у свим областима, а можда и због новог броја „Статуса“ и промовисања новооснованог Ротари клуба у Јагодини данас ћу писати о нечему што се често не може ни прецизно дефинисати, а камоли објаснити – о елити. Често чујемо да се говори о друштвеној елити која се појављује као финансијска и пословна елита, као научна и стручна елита, као културна и уметничка елити, па и (овај термин ми је најспорнији, па га стављам под наводнике) као „политичка елита“. Елита би требало да је онај врх неке области коме сви који се том облашћу баве теже, а неки тај врх понекад и достигну. Свакако да разматрање појединости свих појавних облика овог појма превазилази снагу и замах текста од 450 речи, па ћу се одмах упутити у разматрање најширег схватања елите једног друштва.
Покушаћу, користећи се искуствима етаблираних елитистичких и „елитистичких“ удружења, укратко да објасним, пут који сигурно води до припадности врху. Пут који води до припадности врху који вам нико није дао, па вам нико не може ни одузети.
Свакако да овакво схватање елите одмах искqучује политичаре. Њихову припадност врху дао им је народ или партијски шеф, и попут положаја паше у турском царству у сваком тренутку та припадност врху им може бити одузета. Дакле, место у елити човек може обезбедити само сам – бесконачним самопрегорним радом и поштењем према себи и другима, као и пожртвовањем у било којој области.
Да ли се место у врху може купити? Може, али су то припадници елите који зависе не од себе, свог имена и образа, већ од новца, чувеног библијског Златног телета, чија се превртљивост покаже макар кроз време – као кад, некада давно, „очеви једоше кисело грожђе, а синовима и унуцима трнуше зуби“…
Постоји још један разлог зашто само богатство не представља поуздану улазницу у свет елите: Елита подразумева постојање и оних других, у односу на које се и препознаје као елита. Е, сад, имаш само онај новац који можеш да даш, па су елита само они који свој новац дарују за добробит окружења у коме живе и раде. Они други су проклети својим тврдичлуком, људи који никада неће осетити истинску радост давања, па сходно томе и не поседују окружење у којем се могу препознати као елита.
Случајно или не, свим удружењима чији чланови воле да их прости пук препознаје као елиту, сврху постојања представља управо служење локалној заједници. На пример, прва акција првог Ротари клуба, давне 1907. године, била је инсталирање јавних ВЦ-а у Чикагу.
Србија и Јагодина у транзицији, на жалост, имају буџете који су немоћни да подрже све потребе непрофитних делатности какве су здравство, просвета, култура и уређивање јавних градских површина. Због тога може само да радује појављивање организација грађана који су спремни да филантропски раде на добробит свог окружења. И тако докажу да су елита, у правом смислу те речи.
