Вечерас је пред препуном салом Клуба књижевника “Ђура Јакшић“ у Јагодини одржано поетско вече посвећено збирци песама “Петров врт“ аутора Драгана Радовића. О збирци су говорили председник Клуба књижевника Ратко Стоиловић и директор јагодинске градске библиотеке, професор Милун Васић, а стихове из збирке је надахнуто казивала Мирослава Миљковић, књижевница.
Ово одлично посећено књижевно вече наставак је добре сарадње Књижевног клуба “Ђура Јакшић“ и Народне библиотке у Јагодини, а на радост многобројних поклоника лепе речи у нашем граду.
Реч критичара Милуна Васића:
ПОЕТСКИ ПУТОПИС ДРАГАНА РАДОВИЋА
Ретко који српски књижевник успева да се ослободи окова свога регионалног порекла, свога језика – локалног идиома и уздигне се до нивоа нечега што бисмо условно могли назвати нивоом националне књижевности. Тако ће Бећковић кроз сва своја дела предвидиво певати и приповедати на језику предака, а Ћопић и Кочић ће целог века причати причу о истом крају и истим људима. Ова појава је још присутнија код песника, који своју ограниченост на говор свог краја обично бране метафоричном сликом о „језику посисаном са мајчиним млеком“.
Они песници који се усуде да понекад и побегну из авлије свог језика, а поседују ванредну снагу талента постају власништво целог народа и тиме обједињују не само српско песништво, већ и српску културу и бивствовање на овој раскрсници историјских ветрова. Овде ми на памет пада Дучић, који са правом поневши титулу ‘кнез песника’, у свом стваралаштву у нераскидиву целину повезује племенитост и староставност Дубровника, поноситост и речитост Херцеговине, али и школовани ‘београдски стил’ почетка двадесетог века.
Имамо срећу да и данас и овде имамо песника који у свом стваралаштву снажно обједињује моравску црницу и азур Јадрана, испосничка лица раваничких светаца и романичку и готичку раскош приморских цркава, здраву лепоту шумадијских сељанки и уздржану женственост пераштанских госпи.
Човек са два завичаја и два језика, али са једном препознатљивом песничком вештином, Драган Радовић и новом песничком збирком „Петров врт“ доказује да заслужује горе наведено поређење са Дучићем. Егзалтирани поетски путопис по Боки, „невјести Јадрана“, оригиналном „синкопираном“ версификацијом, циљано онеобиченом лексиком и низом топонима који у себи као да садрже ребус који само вешти могу да реше све време има само једну тему: песникову опијеност животом.
Тематски, ова збирка је на изглед разнолика. Има ту, наравно, највише љубавне поезије, али се песник не либи ни дескриптивних, ни рефлексивних поетских разматрања.
Песме „Петров врт“, „Понорница“, „Учитељица“, „Бјечве“ певају о жени у форми молитве – обраћањем њеним чудима тела, обожавањем њене суштине која улепшава овај свет и даје му смисао. И друге песме које имају доминантно другачије преокупације бар једним стихом обрате се лепоти жене, макар као персонификацији лепоте призора.
Дескриптивне песме се, углавном, односе на поетски опис мора, градова и предела дубље у залеђу залива. Описи су, на први поглед, конкретни – ту су имена насеља и локалитета, али у правом импресионистичком маниру, о тим именованим пределима сазнајемо само оно што о њима осећа песник.
Рефлексивна поезија у збирци, присутна у песми „Судба“, бави се личном судбином човека упоређеном, у маниру старих Дубровчана са морском пучином, док је песма „Светковина“ родољубиви омаж српском залеђу Боке у коме је време стало, али љубав према својим коренима траје и јача. Слична овој је и песма „Луч“ која на крилима поетске имагинације спаја Нови и Мораву, Пераст и Студеницу потврђујући песникову припадност главном току наше националне књижевности.
Опијеност љубављу и лепотама Боке и Новога, али и екстатично уживање у животу карактеришу и ову Радовићеву збирку, па ће, верујемо, стално враћање њеним стиховима представљати задовољство кругу читалаца који, бар у Јагодини, поседује истанчани укус и осећај за књижевни квалитет.
“ class=“foogallery-shortcode“>NaslovDatumTemplateMediaShortcode