О “несташлуцима” који Србију држе далеко од круга цивилизованих земаља, почев од толерисања ратних злочинаца, преко напада на слободу штампе, па до глорификације насиља и хулиганства исписане су тоне папира. Данас је тема један од узрока неких од тих несташлука… Та је школа имала различита имена. У њој су се, као и у свакој другој у овој напаћеној земљи, одигравали свакојаки експерименти. Рађале су се и умирале легенде о професорској величини, људскости и слабости, рађале су се и умирале легенде о ученичким подухватима који су мало кад имали везе са наставним процесом. У тој нашој, јагодинској школи рађале су се и умирале велике љубави. Ту школу су похађали и наши знаменити суграђани, они који су славу Светозарева и Јагодине пронели на свих пет (шест? седам?) континената, али и они мало мање знаменити, а радни и поштени људи којима је слика у новинама први пут изашла кад су умрли. У ту школу су ишли и они који (како у претходном броју “Новог пута”један наслов надахнуто поручује) данас “даве бабе и кољу мајке”, убице, провалници, пљачкаши и директори великих и значајних друштвених предузећа и установа. Баш поред те школе пролазим пре неки дан и у дворишту видим сцену која ме баци у размишљање. А сцена обична, и ви сте је, сигуран сам, некада и негде видели…Четири клупе поређане у круг, десетак младих, здравих и лепих момака и две пластичне дволитарске флаше које иду из руке у руку. Око седам увече, капија школе која излази на главну улицу, табла која обавештава да је у питању двориште образовне институције и пиво… Шта ту има за размишљање? Сцена банална, да баналнија не може да буде. Може да се види у градским парковима, испред задруге, на утакмицама. Значи, прилично распрострањена сцена, зар не? Е, па, ако се над том чињеницом не замислите, вероватно и ваше дете сада, док ово читате, негде цевчи пиво из пластичне флаше. А кад се родило, кад су му кренули први зубићи, кад сте га усред ноћи љушкали да заспи, кад је кретало у школу, да ли сте га замишљали као део такве сцене? Наравно да нисте. Па где су, дакле, корени несташлука? На којој кривини живота сте заборавили да држите свог младунца, па он испао на дно, спреман да ради нешто што није ни сањао? Да ли све почиње када своме тићу од три године дате да попије пену са пива на слави? И откуда тако оштре реакције на употребу наркотика, а тако беневолентан приступ употреби алкохола међу омладином? Или је проблем мало шири? Наравно да је било који проблем онолики колики је број људи спреман да га игнорише. Зато, акција, одмах! Слабо видљиви и слабо поштовани написи о забрани продаје алкохола малолетницима на трафикама сигурно неће решити проблем. Уједињени родитељи, професори, полиција и јавност морају са наших улица, из наших школа и паркова почистити “младиће који пију пиво”, односно поруку да је алкохол међу младима друштвено прихватљив, толерисан и малтене, пожељан. Узрок и(ли) последица несташлука, конзумирање алкохола загађује природну и друштвену средину. Пластичне флаше могу се релативно лако почистити из паркова и школа. Магла у главама младих пијаних људи нешто теже. Али, лечење стања свести које се константним коришћењем (друштвено прихватљивог) алкохола изграђује ту, око нас, изазов је за читаву нацију.
