Динамична комбинаторика око формирања владе, поделе ресора, управних одбора, контроле над финансијама и “министарствима силе“, као и питање ко ће с ким, а ко ће, кога, заокупљају у потпуности српски медијски простор ових дана. Тек понегде се, помало стидљиво, провуче и подсећање да за десетак дана ваља обележити један од најзначајнијих датума у српској историји – дан када је наша отаџбина кренула на дуготрајни и неизвесни, али ипак неповратни пут на чијем крају је породица цивилизованих европских народа.
Тачно је: формиран је Одбор за прославу, како на републичком, тако и на локалном нивоу. Урађен је сценарио прославе, са све певањем и пуцањем. Можда ће се, до Сретења, и утврдити историјско тачно место подизања устанка (ако се не утврди, неко ће се место прогласити историјским, ни криво, ни дужно). Ето, пре неки дан у Скупштини Србије, изгледа да је решено и питање главног говорника.
Међутим, они са дужим памћењем знају како ова земља уме да прослави своје историјске датуме… Знате, оно, споменик, вођа, два милиона људи, синдикални аутобуси, сендвичи, заставе, говори који, сходно месту “не искључују ни оружану борбу“. И још све то да бисте обележили пораз.
Дакле, за прослављање победе би држава требало да се потруди бар толико. Али, авај! Млака медијска припрема, полемике око места и значаја догађаја, анационални симбол прославе и иступања из републичког одбора за прославу заиста нису нешто “су чим“ бисмо могли пред Карађорђа. А ипак смо се тако опремили.
У чему је тајна? Наравно, опет у ресору. Прославу шест векова Косовске битке водио је ресор ДБ, уз логистичку подршку министарства силе и финансија. Прослава две стотине година од Првог српског устанка је у једном неважном ресору (што би рек’о Веља:“Они нама кажу да узмемо ресор културе! Ха, ха, ха…“). А сваки историјски догађај који држи до себе мора да се, као ђаво од крста, крије од Министарства културе. Јер, ако тамо западне, суђено му је да прође као прослава одласка у пензију неког заслужног члана неке месне заједнице. Или као овогодишња прослава устанка: бледо, скрајнуто и без поруке.
Наравно да не зазивам газиместанске дернеке. Прослава два века устанка сигурно не треба да послужи као артиљеријска припрема неког насиља. Међутим, лепо би било да смо “Два века модерне српске државе“ обележили неким великим националним послом. На памет ми пада дигитализација нашег историјског и културног наслеђа, као и промоција тог наслеђа пред европском и светском јавношћу. У тим пословима не би била потребна подршка ресора ДБ и “министарства силе“, већ Министарства финансија. На жалост, све је пало на нејака плећа ресора око којега се нико не отима. На плећа ресора културе. Ха, ха, ха…