У ово доба, ево већ педесетак година, српски књижевни свет се узбурка у очекивању пресуде прошлогодишњој романескној продукцији. НИНова награда за најбољи роман у претходној години успева полако да се наметне као институција која писца етаблира успешније него било које еснафско удружење књижевника или било која друга критичарска и књижевно-теоријска инстанца.
Како је баш ова награда изборила почасно место књижевне институције у нашој “бесудној земљи“? Сваки град у Србији има бар по једну, а градови који држе до себе и по више књижевних награда. Неко је недавно са горким осмехом констатовао да имамо више награда него писаца, али и више писаца него читалаца. Дакле, она класична пирамида са читаоцима у основи, писцима у средини и наградама на врху код нас је постављена наглавачке: уместо да читаоци јуре књиге и писце, а да књиге и писци јуре награде, награде јуре књиге и писце, а књиге и писци јуре читаоце…
Својеврсна инфлација безвредних награда је толика да доводи у питање опстанак саме идеје награђивања. Очито је време за неког књижевно-критичарског деда Аврама који ће зауставити штампање и вратити вредност ономе што носи печат награђиваног дела.
Али, да и та реформа не би пропала као она из ’94. морамо се позабавити суштином. Суштина је да ауторитет награди дају, на притиске било које врсте отпорни, објективни и стручни људи у жирију и озбиљност материјалног дела награде. Када укрстимо та два критеријума и направимо нешто као формулу успешне књижевне награде, видећемо да је управо НИНова награда најприближнија одговору на формулу.
Дакле, само уз ауторитете и доброг донатора имаћемо услове за озбиљне књижевне награде. Без тога, бојим се да је епидемија књижевних (али и иних) награђивања по Србијици само резултат онога:“Ја теби сердару, а ти мени господару, а који смо, знамо…“.
На ову тему посредно је проговорио и високопоштовани жири овогодишње НИНове награде. Наиме, роман Владана Матијевића “Писац издалека“ говори о писцу који наменски пише роман намењен књижевној награди коју додељује “Српска фабрика шећера“. Писац – јунак никако није узорна појава, а нису поштеђени “ни критичари, ни донатори, ни библиотекари…“.
НИНовом наградом В. Матијевићу људи из жирија, у првом реду, промовишу добру књижевност. Али, тешко је отети се утиску да осим тога, желе да јасно искажу свој став и у најбољем постмодернистичком маниру подрже, за нормалне људе, једино спасавајући иронијски отклон према стварности. Стварности која, данас и овде, заиста чини сувишном било какву књижевну имагинацију.