Село моје, лепше од Париза (“Кроз прозор библиотеке“)

Када се неки од победника децембарских избора (а победници су, да знате, сви који су се дочепали посланичких мандата, без обзира да ли подржавају владу или су опозиција) патетично позивају на српску демократску традицију, будите сигурни да у тој “традицији“ (наводници нису случајни) почасно место заузимају “српски домаћини“.

Али, ово је потпуно погрешна претпоставка. Немогуће је васкрснути то перикловско “златно доба демократије“ на овим просторима.
Јер, овде живи неки потпуно другачији народ од ћосићевски замишљених домаћина из породице Катић. Село је на овим изборима показало да је једноставно престало да буде есенција српског духа коме се однарођени европејски интелектуалац враћа када треба да размисли зрело, државотворно и рационално.

Катастрофално изгинуло током ратова двадесетог века, безнадежно искварено хедонизмом западног друштва током гастарбајтерске ере седамдесетих година прошлог века и, на крају, гурнуто у “лако ћемо“ и “држава брине о свему“ стање током титоизма и слобизма, село је постало место које са селом Катића нема ништа заједничко.

Гледамо емисије престоничких и локалних телевизија у којима распиштољени српски домаћини са уживањем гледају гологузе певаљке, такмиче се у брзом испијању пива или игрању кола, а потом псују државу што не да гориво за џабе и не покрива трошкове суше. Укратко, псују је што не брине њихову бригу, па да они на миру отпутују у свет забаве…Такви су се почетком века сматрали за бекрије и распикуће.

Са тугом гледамо празне куће по селима и питамо се што домаћини, кад их мука натера у туђину, из ње не донесоше неке новце и неке навике, па да капитал уложе у покретање малих послова или у наводњавање и машине. Да децу оставе у Србији, да их уче вредности рада и штедње, па да имају младе домаћине, а не децу која немилице троше мукотрпно зарађени новац убијајући се дрогом и алкохолом. А управо оно горе наведено су урадили грчки домаћини, током седамдесетих такође гастарбајтери у Немачкој и Швајцарској. Због тога грчко село живи, а српско село, на жалост, умире.

Када се тако неодговорно односи према својој садашњици, логично је да село гласањем покаже да се неодговорно односи и према будућности: “Газићемо блато испред куће, али ћемо зналачки распредати домаћу и светску политику…Нећемо ове што дају донације под условом да и ми нешто бринемо…Гајићемо наше “јаке људе“ добре свим политичким опцијама да имамо кога да псујемо да је лопов и кога да оптужимо када (и) ово пропадне…Гласаћемо за инат, и против, и уз …“.

Дубоко смо загазили у пропаст и ови симптоми указују на опаку бољку нације. Ако се не тргнемо и вратимо се коренима (кад су сељаци били борци на првој линији економске и сваке друге одбране Србије), када једнога дана изумру прво српско село, па српски град, сигуран сам да ће последња реченица изговорена на српском бити:“Е, вала, нисмо боље ни заслужили…“