Отргох се из омамљујућег загрљаја српске празничне зиме, и усудих се да по Светом Николи, Божићу и Светом Стевану, а уочи (наравно, српске) Нове године, Светог Јована и Светог Саве прекршим строге узусе и заповест која сигурно не стоји у канонима наше цркве,а која гласи: “Месец дана између Светог Николе и Светог Јована ништа не ради и немој се, грешан, усудити да очекујеш да неко од твојих ближњих ради.“
Али, драги моји, Србогорци нећу да чујем да је то новотарија савременог доба и да су нас лењости научили рахметли Јосип Радник и његови апостоли. Наиме, још у другој половини 18. века (то је било пре оних председничких избора са Лабусом и Kоштуницом) несрећни сремски духовник Српске православне цркве, Гаврил Стефановић Венцловић, вапи над мноштвом празника у календару. Празници су повод за сећање на подвижнике Христове вере и разлог за сваку радост, али, каже Венцловић, у Срба они све више постају разлог за лењост…
У чему је смисао подсећања на речи овог умног Србина ? Не заборавимо где он делује на ползу српске вере. У Аустрији 18. века, заметку мултикултурне Европске уније, у то време траје права утакмица народа. Утакмица у цивилизовању, напретку и остварењу националних идеала. И док Чеси, Словаци, Хрвати, Власи, Словенци мање или више успешно копирају своје германске господаре у васпостављању темеља уређеног друштва, Срби раде то исто, али само током пролећа, лета и јесени. Зима је резервисана за очување националне свести спавањем, преждеравањем и мамурлуком…
Звучи познато, зар не? Е сад, све је у нашим рукама (као и увек). Сигуран сам да можемо бити поносни на своју веру, традицију и јуначку прошлост. Сигуран сам да је наша вера много ближа Богу од вере наших комшија и пријатеља. Сигуран сам да свету дугујемо свој део у општем планетарном наслеђу, и да би то наслеђе, без нашег дела било сиромашније.
Због свега овога, наша слика пред светом мора бити јаснија. Морамо се доказивати радом, а не спавањем. Морају нас препознавати као градитеље, не само као лењивце и рушитеље. Морамо знати и шта хоћемо, а не само шта нећемо. И морамо да схватимо да за све што нам се дешава, у крајњој линији, сами сносимо одговорност.
И шта пожелети пријатељима усред ове српске сиесте за Нову годину? Ако су задовољни својим животом, нека остану исти. Само им пожелите здравље. Ако су незадовољни животом, нека га мењају. Али, упозорите их да је први корак у промени живота најтежи. Први корак је промена самог себе.
Дакле, сетимо се са радошћу и дивљењем и светог Николе, и Христа Богомладенца, и светог Јована и светог Саве. Али, сетимо се, да су они на свој свети пут кренули са тежњом да мењају себе, па потом и цео свет…