Нико у Старом Ланишту не зна ни ко је био први асурџија, ни од када датира овај занат. Сви кажу да највероватније постоји од када и само село. Процват је доживео педесетих година прошлог века, јер готово да није било куће која се није бавила овим занатом. У дугим и хладним зимама сви чланови домаћинства седели би поред ватре и правили цегере или би ткали асуре на прилично једноставним разбојима. Јула и августа секли би и сушили шевар, довозили би га код куће, а од децембра до марта наредне године, када би предахнули од пољопривредних послова, цепкали су шевар и од њега ткали асуре и правили зембиле. Тај посао је у то време био исплатив, па су неки од зараде куповали или саградили куће. Иако је потражња за овим производима последњих година опала, мештани Ланишта не напуштају традицију, коју данас негује свака трећа кућа.
Најстарији асурџија у овом селу Љубомир Трифуновић (81), који је са супрогом Миланком (76) до прошле године ткао асуре, каже да не памти ко је из његове породице први почео да се бави овим занатом. Сећа се да се њиме бавила цела његова породица – покојни отац Борисав, мајка Ружица и браћа Јездимир и Тихомир, али не зна да ли је и деда био асурџија, јер је преминуо пре него што се он родио.
– Од када памтим за себе знам да је отац израђивао асуре. Доносили смо шевар на вагоне и обрађивали га код куће. Ни онда није било сигурног тржишта, а асуре смо продавали у Старој Пазови, Суботици, Сомбору, али и у нашој околини. Пошто су подови у кућама били земљани, свако је имао асуре. Радили смо и зембиле, али су се они мање продавали – каже деда Љубомир.
Он не зна колико је асура изаткала његова породица, али он и Миланка су годишње правили по 1000 комада. А зарада је била одлична. Пошто је у 55. години пензионисан с радног места машиновође, деда Љуба је одлазио углавном у Војводину по веће количине шевара.
– То је веома тежак посао. По месец дана бих секао шевар у Панчеву, Смедереву, Годомину. Живео бих у колибици, коју бих буквално направио од околног шљама. О тое колико су нас комарци уједали, плашили се змија, а од воде добијали алергију, не волим да причам – нерадо се присећа деда Љубомир.
Међу најмлађим асурџијама је Љиљана Вулић, која једина у Поморавском округу има сертификат за ову делатност и регистровану асурџијску радњу. Пуна позитивне енергије и радног елана, она верује да ће овај материјал поново постати популаран, јер је природан, а ствари које се праве од природног њега трајније су од истих које се праве од других материјала.
– Гледала сам како мој покојни свекар Часлав љуска шевар и како после тка асуре. Помагала сам му када сам имала времена, јер сам радила у јагодинском „Јухору“. Али када сам после 25 година проглашена технолошким вишком, решила сам да се и ја опробам у овом занату. Поред асура, израђујем зембиле, украсне саксије и улошке за вазе, саксије и флаше. Пошто се ближи Дан жена, 8. март, од кукурузовине правим украсно цвеће, које пакујем у вазе или чаше од шевара – каже Љиљана.
Она каже да је то веома тежак посао, а најтеже је када мора да се уђе до појаса у воду и да се сече шевар. То се ради јула и августа, јер га касније нападну црви, па није за ткање. Није једноставно ни тако тешку биљку изнети на обалу. Онда мора да се простре поред реке, да се окреће док се не осуши и да се пази да не падне киша, јер он неће имати златножуту боју. Потом га треба повезати у снопове, а потом сваки пут из снопа цепкати и тек га онда провлачити кроз разбој да би се добила асура. Зембил је још теже правити, јер морају да се направе ручице.
– Сви производи су од природног материјала, јер се праве искључиво од шевара и канапа. Асуру препоручују да се стави испод кревета, јер зрачи позитивну енергију и спречава да до људи допру подземне струје. Одлична је за асматичаре, који би требало да је користе уместо тепиха, јер не изазива алергије. А цегери веома дуго трају, а носивост им је и до десет килограма. У сваком случају, хлеб је боље носити у њему него у торби од вештачког материјала. Пошто ће кесе избацити из употребе, очекујем да порасте потражња за њима – додаје Љиљана.
Да би направила зембил, потребно јој је шест седам сати, а најсукпљи може да прода за 1000 динара. Њега је теже направити од асуре, јер мора више да се удара, а није једноставно ни направити ручице и спојити их са простором у коме ће се носити намирнице. Асуре највише траже за терасе. Асуру од два метра са 1,60 метара она изатка за један дан. Када јој траже, рецимо, 3 метра са 6 метара, треба јој два дана, јер мора да спаја шевар, чија је природна дужина 1,60 метара. Али, она не бежи од посла, већ покушава да нађе сигурно тржиште.
– Када бих имала сигурне купце, радила бих и ноћу и дању. Не могу сваког дана да одлазим на пијацу да бих нешто продала, јер изгубим пуно временена, а пидање је да ли ће наићи неки купац. А ја најпре морам да зарадим за месечне дажбине, порез и социјално, који износе 9000 динара. Највише продам на вашарима и неким културним манифестацијама. Али, ја сам оптимиста и стварно верујем да ћу успети да се пробијем на неко сигурно тржиште – каже Љиљана уз осмех.
Извор Нови пут.
