У оквиру „Библионета 2011.“ одржана је промоција монографије Јагодинско библиотекарство (1851-2011) аутора др Миле Стефановић. На промоцији су, поред аутора о књизи говорили др Деса Стаматовић и мр Дејан Танић, историчар из Јагодине.
ОБРАЋАЊЕ ПРОФ. ДР ДЕСАНКЕ СТАМАТОВИЋ НА ПРОМОЦИЈИ КЊИГЕ
др Миле Стефановић Јагодинско библиотекарство (1851-2011)
Све вас срдачно поздрављам не кријући задовољство што вечерас заједно са вама учествујем у обележавању великог празника – 160-те годишњице књиге, читања, првог помена Читалишта јагодинског 1851. године као претече данашње јавне библиотеке.
Народној библиотеци „Радислав Никчевић“, њеним вредним библиотечким радницима, читаоцима и грађанима Јагодине честитам овај редак јубилеј – празник књиге, библиотекарства и културе којим се поноси мали број градова и вароши у Србији.
У првих десет, поред Читалишта београдског које ове године пуни 165-ту годишњицу од оснивања, сврстала се поред читалишта у Крагујевцу, Пожаревцу, Смедереву, Неготину, Шапцу, Чачку, Великом Градишту и Крушевцу – и Јагодина. Са још неколико, која бележе преко век и по у служби писане речи, читања и ширења културе и Читалиште у Јагодини представљало је, условно речено, прву институцију културе, попут сличних у европским земљама, које су уз велике напоре, ентузијазам и материјалну помоћ удружених грађана, споро али истрајно стварале читалачку публику, подизале свест о вредности књиге и образовања, крчиле пут будућим јавним библиотекама. Да тај пут није био ни кратак ни лак, да је прекидан неразумевањем, немаштином, сукобима, гашењем и обнављањем ових културних установа потврђују сва досадашња историографска дела наших колега, која, са мање или више истражених извора, осветљавају истрајност и резултате претходних генерација. Једна од ретких међу њима је књига др Миле Стефановић Јагодинско библиотекарство (1851-2011) коју вечерас представљамо с уверењем да ће је Народна библиотека „Радислав Никчевић“, Јагодина и сви ми библиотекари прихватити као изузетан поклон за овај јубилеј, као споменик свим јавним и културним посленицима који су у току протеклих 160 година улагали свој труд, знање, љубав и ентузијазам да се клица просвећивања, образовања и културе развије, ухвати корен и траје до данашњег дана.
Између више познатих завичајних монографија којима Јагодина не оскудева и које откривају богату историјску прошлост вароши од најранијих времена, књига др Миле Стефановић се издваја темом и свеобухватношћу – у целини је посвећена јагодинском библиотекарству, тежњама и напорима да се у свим временима, у променљивим политичким и друштвеним приликама, са више или мање разумевања за књигу, библиотеку и писану реч уопште – истраже, систематизују и прикажу сви резултати, жељени и неостварени планови, искоришћене и пропуштене прилике, да читалиште, а затим библиотеке и књижнице одрже свој континуитет, да служе својој мисији – ширењу знања и информација за све и свима подједнако.
Аутор ове прве, исцрпне и потпуне, историографије јагодинског библиотекарства заснива своју монографију на истраживању свих расположивих архивских извора, проучавању и анализирању обиља докумената, објављених и необјављених публикација, рукописа, извештаја, новинских прилога у часописима откривених у архивама, музејима и библиотекама, записаних у времену од преко једног и по века. Иако је истраживање било обимно, изискивало трагање за документима који су недостајали у систематизовању чињеница, хронологије и актера, Мила Стефановић је успела да пронађе доказе, да их повеже и утврди континуитете и настављаче и тамо где су немар, неразумевање, незнање и равнодушност претили да рад библиотека и читаоница потпуно угасе. Истичући жилаву борбу ентузијаста који су радили са књигом, који су је у најтежим околностима штитили и чували делове библиотечких фондова, обезбеђујући тиме наставак рада и трајање својих, за кратко угашених, опљачканих и девастираних културних установа, ауторка наводи сва имена тих прегалаца, одајући им заслужено признање, бранећи их од заборава.
И у ратним временима, од балканских ратова, преко Првог и Другог светског рата, међуратним и поратним годинама до безумног НАТО бомбардовања, библиотекари, књижничари и сви библиотечки радници Јагодине и беличког среза нису прекидали рад, одмах по минулим разарањима настављали су да обнављају своје библиотеке, да пружају услуге и онда када је сутрашњица била потпуно неизвесна, о чему сведочи ауторка ослањајући се на многе, до сада непознате и необјављене документе.
Жаром врсног истраживача, уз много енергије и стрпљења, др Мила Стефановић је успела да обимну, разноврсну грађу из 160-годишњег трајања књиге и библиотека у Јагодини угради у монографију, чијих 18 поглавља у првом делу, два у другом делу књиге, уз богату документацију у прилозима, уз табеле, бројне фотографије личности, делова града, плаката и уз потпуни информативни блок – представља капитално дело које библиотекама, библиотекарима, културним и јавним радницима и грађанима Јагодине и околине враћа драгоцени део прошлости, значајну културну баштину, прошло време у коме су Читалиште, библиотека, Народна библиотека у Јагодини и библиотеке и књижнице беличког краја, градиле свој културни идентитет, дубоко верујући у моћ књиге и знања.
После увода и првих помена Јагодине који јасно сведоче о дуговеком постојању насеобина процењених према археолошким налазима и подацима Завичајног музеја у Јагодини на преко милион година, ауторка истиче много млађи римски период, напреднији развој насеобина, старе писане изворе који потврђују присуство и владавину Немањића у овим крајевима, време када настају многа насеља дуж Мораве све до 16. века када Јагодина, после назива Јадунум, па Еспериш или Јашинче, добија 1568. године свој данашњи назив.
Довољно пажње посвећено је Јагодини, њеном месту и улози у 19. веку у српским устанцима, борбама, учешћу народа. Наглашено је отварање прве школе 1808. године и сав каснији развој школства, што је допринело стварању једног слоја писмених и образованих људи који су, поред рада у нахијским институцијама, били и носиоци оновременог културног развоја своје средине.
Развој трговине, заната, унапређење пољопривреде, изградња вароши, учвршћивање власти, прва индустријска постројења, ушоравање и сређивање улица, подизање нових зграда – све је погодовало стварању младог грађанског сталежа, који се после уставобранитељског полета, осетио и у образовању, школству и култури.
Иако је прва половина 19. века била осим обнове и изградње земље оптерећена и многим бунама, неуспелим покушајима за доношење устава и успостављање владавине права, ипак је део образованих и просвећених људи, не само у Београду него и у Србији, успео између других важних установа, да оствари право на самоорганизовано коришћење књиге и информација, на отварање читалишта, тих првих весника будућих јавних библиотека које је држава почела да оснива тек у првој деценији 20. века.
Јагодина из које су потекли многи угледни кнезови, прваци у влади књаза Милоша Обреновића, кнеза Михаила, затим кнеза Александра Карађорђевића, какви су били сердар Милета Радојковић, Аврам и Милан Петронијевић, Стефан-Стевча Михаиловић и многи други, имала је у свим временима људе који су, осим управљања нахијом, окружјем срезом – умели да цене књигу, да се претплате и тако помогну штампање српских књига у Бечу, Будиму, Лајпцигу, Петровграду. Како сведочи ауторка, и Јагодина је, попут неколико места у Србији 1845. године, одредила првог књижара Јована Караматића који је од државе био задужен за продају књига и уџбеника.
Сав тај друштвени, политички и економски раст Јагодине, праћен је и променама у структури и занимањима становништва; уместо устаника јављају се земљорадници, занатлије, трговци, градитељи; уместо малог броја писмених, малобројних школа и учитеља, отварају се школе у сеоским подручјима, враћају се српска деца са школовања у иностранству, доносећи са собом разне утицаје, знање нове идеје и нове навике. У недостатку приступачних библиотека за народ и у Јагодини удружени грађани оснивају 1851. године Читалиште – установу која је требало да обезбеди новости о збивањима у свету, да омогући праћење новина, часописа и књига. Мада нема довољно података о првим годинама рада, када је и ово попут других српских читалишта, тешко изборило своје место у средини где већина још није била навикнута на новине и књиге, ипак су откривени и сачувани документи о активностима Читалишта у Јагодини од 1857. до 1874. године, када је оно представљало културни центар, вароши испуњавајући више или мање успешно своју улогу.
Сарађујући са многим националним институцијама, са Друштвом српске словесности, са бројним дружинама, удружењима и клубовима, касније са Уједињеном омладином српском, Српском краљевском академијом, Српском књижевном задругом, Читалиште је широм отворило врата новим напредним идејама, иако су се на челу његовом у Управи, смењивале присталице различитих политичких уверења. Мада рад Читалишта, његов положај и резултати нису били увек у спону, било је често на ивици опстанка, превагу су односиле оне напредне снаге које су схватиле значај и улогу ове културне установе.
После кратког застоја Читалиште је наставило своју мисију настојећи да оформи и Позоришну дружину, која је поред отварања Гимназије 1869. године и недељне школе, допринела да се унапреди просветни и културни живот Јагодине. Значајну улогу у подизању свести, демократизацији књиге и читања, места и значаја Читалишта, читаоница Позоришне дружине, одржавању беседа, ширењу слободоумних идеја, имали су Ђура Јакшић, наставник цртања у јагодинској Гимназији и Светозар Марковић са својим идејама самоуправе и задругарства, стварања кооперативних дружина за узајамно помагање, са социјалистичким листовима Раденик (1871), Јавност (1873), Глас јавности (1874), Ослобођење (1875) и Старо ослобођење (1876) – који су у Јагодини имали своје читаоце и истомишљенике. Делатност и утицај Ђуре јакшића и Светозара Марковића, ширење и реализација неких његових идеја, беседе, слободно изражавање мишљења били су пресудни да се и у Јагодини формира више дружина, радничких, учитељских, занатских друштава која су у оквиру својих програма имала читаонице, било као потпору недељним школама, разним курсевима за усавршавање, било као место за окупљање, читање штампе и размену информација и искуства.
У новим друштвеним околностима када су књига и новине доступније у више читаоница разних друштава и дружина, када се у земљи штампају новине, књиге и часописи у већим тиражима, када школе и број писмених нису више реткост, почетком 1881. године почиње лагано опадање улоге и утицаја читалишта, која су поред спорог развоја ипак обезбедила постепен приступ књизи и новинама, створила навику за читањем, допринела формирању читалачке публике, његовоњихово гашење трајало је до краја 19. века и у првој деценији 20. века, утирући пут државној иницијативи за оснивање јавних библиотека.
Као и друга и Читалиште у Јагодини је стагнирало, заостајало у испуњавању захтева и потреба савремених младих чланова, ближило се свом крају. Последњи траг његовог деловања везан је за прву филмску пројекцију коју је у просторијама Читалишта 1897. године путујући биоскоп Чеха Алберта Баубина приказао извесно дело филмске уметности.
Из обимног дела др Миле Стефановић по садржају, по новооткривеним документима, по распону од преко једног и по века и по значају, истиче се место и улога јавне библиотеке, чију традицију и историјски ход наставља данашња библиотека „Радислав Никчевић“.
У годинама између гашења читалишта / читаоница до оснивања првих јавних библиотека почетком 20. века, скромни књижни фондови библиотека основних и средњих школа, требало је у Јагодини да служе задовољавању потреба за читањем. И Гимназија и Учитељска школа имале су своје библиотеке, како је прописивало Министарство просвете, а пред крај века инсистирало се и на наставничким књижницама. Ту су биле и скромне књижнице ђачких и литерарних дружина, које су пратиле не само наставни програм, већ су располагале и делима из лепе књижевности. Али, структура књижних фондова у школама и радно време и смештај библиотека нису одговарали потребама грађана; држава је коначно, уз настојање Јована Томића, управника Народне библиотеке у Београду и других интелектуалаца, одлучила да омогући оснивање јавних библиотека у унутрашњости земље. Овој одлуци претходио је рад једне стручне комисије која је почетком 1909. године проучила прилике и услове у појединим општинама у Србији. Захваљујући компетентности Јована Томића, одлучности министра просвете Андре Николића и спремности Главног просветног савета, убрзо је припремљен предлог за оснивање јавних библиотека; прво у Пироту и Неготину, а затим су, према Указу краља Петра И од 27. априла 1909. године основане и јавне библиотеке у Зајечару, Лозници, Алексинцу и Јагодини.
Одлуци краља да се у Јагодини оснује Јавна библиотека допринели су не само ставови Комисије, министра просвете и Просветног савета, већ и спремност челника општине Јагодина и Беличког среза, будући да је почетак рада овакве институције изискивао и обезбеђивање одређених смештајних, кадровских и материјалних услова. Пратећи развој Јавне библиотеке у Јагодини од 1909. године до данас, ауторка др Мила Стефановић је истражила све расположиве архивске и библиотечке фондове, трагајући за сваком информацијом, поменом, или на маргини исписаном податку, отимајући од заборава сваки траг који би могао да осветли, укаже или објасни све промене, проблеме, неравноправну борбу библиотекара са администрацијом, буџетом, недостатком кадрова и новца за редовно обнављање и попуњавање фонда савременом литературом. Цео тај пут јавне библиотеке у Јагодини дужи од века, од 1909. до 2011. године, њен рад, развој, све промене, сви резултати, свако посустајање, подизање и кретање напред, изложен је хронолошки, поткрепљен богатом архивском грађом, статистичким подацима и интерним непубликованим материјалима, који детаљно, историјски поуздано приказују не само делатност и напредовање библиотеке, ма какав јој назив у тим деценијама био, већ и живот, променљиве друштвено-политичке, економске и културне прилике у Јагодини, па Светозареву, опет у Јагодини и Беличком срезу којима је била намењена и чије је кориснике, читаоце требало да опслужује. У свим тим деценијама, у добрим и лошим збивањима која су често доводила у питање и сам опстанак Јавне библиотеке, јављају се бројна имена већ заборављених библиотечких посленика, јавних радника, вредних и скромних којима су интересовања читалаца увек била на првом месту. Све њих је, максимално се трудећи пописала Мила Стефановић, познајући као дугогодишњи библиотекар све лепе и тешке стране библиотечких послова, сваког библиотекарског места.
Ратови,ослобођења, промене власти, небрига или разумевање за рад културних установа, отежавале су рад и Јавној библиотеци у Јагодини. Пролазила је она кроз разне добровољне, стручне или наметнуте, непријатељске, лаичке и политичке промене. Мењали су јој намену и начин рада, спајали је и раздвајали са многим другим институцијама и дружинама различите намене и циљева; није имала сталан извор прихода ни сталан стручни кадар – из државног буџета добијала је малу, незнатну суму за набавку књижног фонда, који се понекад богатио само ретким поклонима књига од великих националних институција.
За илустрацију промена које су потресале ову, једну од првих шест јавних библиотека у Србији, данашњу Народну библиотеку „Радислав Никчевић“ нека послуже само неки називи, који су је, иако не суштински, пратили после оснивања, спајањем са другим културним установама у оквиру којих је деловала, као што су: Грађанска читаоница и јавна библиотека 1920, Народна књижница и читаоница у Јагодини 1923-1941, Омладинска библиотека крајем 1944, Библиотека Среског синдикалног већа 1947, и коначно Народна библиотека у Светозареву 1956. године, чији је оснивач била општина Светозарево, да би 1973. године добила свој данашњи назив Народна библиотека „Радислав Никчевић“.
У књизи Јагодинско библиотекарство (1851-2011) која је пре свега посвећена јавној, односно народној библиотеци у Јагодини, др Мила Стефановић није изоставила да истражи, прикаже и анализира, не само развојни пут ове библиотеке – она је пажљиво пратила све појавне облике других књижница и читаоница пре и после Првог светског рата, све њихове активности са књигом у међуратном периоду у беличком срезу, сва уништавања, похаре и спору обнову до Другог светског рата, па ратно разарање и поновни развој послератног библиотекарства у Јагодини, до доношења Закона о библиотекама 1960. године, који је јасно одредио основне задатке јавних библиотека. Она није пропустила да истакне програме развоја библиотекарства – дугорочне и средњорочне који су дали снажан подстицај даљем развоју јавних библиотека, ојачали њихов матични положај у општинама, што је погодовало даљем развоју мреже библиотека.
И као што је детаљно истражила први век постојања и улоге читалишта па библиотека, ауторка је је с истом пажњом и упорношћу истраживала и систематизовала њен рад у наредним деценијама, не задржавајући се само на шаблонским годишњим извештајима и статистичким подацима. Она је посебно обрадила активности Библиотеке у периоду 1975-1985. године, нарочито се задржавши на развоју и трансформацији у библиотечко-информациони центар од 1986. до 2000. године. У тих последњих четрдесетак година, узимајући у обзир и прву деценију 21. века, др Мила Стефановић је подвукла постигнуте резултате, упркос тешким деведесетим годинама, распаду земље и НАТО бомбардовању; Библиотека се приближила свим стандардима, у многим областима предњачи у Округу, развила је све облике матичности, негује широку сарадњу на територији општине, Округа, региона, учествује у стручним и научним пројектима, настоји да прошири делатност, труди се да обезбеди простор и савремену рачунарску опрему за све библиотеке – до сеоских књижница.
Колектив Народне библиотеке „Радислав Никчевић“ не заостаје у праћењу промена и новина у струци, користећи све облике стручног усавршавања и укључивања у пројекте промовисане од Народне библиотеке Србије, Министарства културе и других организација које помажу примену међународних пројеката у библиотечко-информационој делатности. И један од последњих најзначајнији међународни пројекат у општини Јагодина – Агро Либ – Ја за који је конкурисала Народна библиотека „Радислав Никчевић“, оцењен је међу дванаест најбољих од 349 приспелих из 49 земаља света, спада међу њене изузетне стручне успехе.
Осврћући се на кључне задатке Народне библиотеке, Мила Стефановић је посебно обрадила сваку организациону јединицу, рад, развој и резултате, наглашавајући нове могућности коришћења интернета, Виртуелне библиотеке Србије, електронске базе саме јагодинске библиотеке и друге могућности претраживања за потребе корисника. Такође дат је осврт на богат програм културних активности од 1961. до 2010. године – импозантан избор квалитетних програма за децу и одрасле – предавања, књижевних вечери, изложби, и музичких приредби, усмерених ка естетском поимању стваралаштва, збивања око нас приближавања књиге најмлађима и осталим старосним структурама. Наведене су све манифестације које годинама негује Библиотека: Месец књиге, Најчитанија књига, Два века Вука до сусрета села и друге које су у целини посвећене књизи, читаоцима , читању.
Приказана је и незамењива улога и значај завичајних фондова, централног фонда народне библиотеке који својим класичним и дигитализованим збиркама штити културну нешто фали Јагодине, завичајне ствараоце и њихова дела, обезбеђујући све информације из историјске прошлости свих области живота и стваралаштва.
Мила Стефановић није изоставила ни приказ стања и достигнутог нивоа развоја свих других типова библиотека у Јагодини и срезу од школских, специјалних, до покретних сеоских и спомен библиотека, истичући њихове резултате и значај за библиотекарство, књигу и културу.
Исто тако приказано је чланство народне библиотеке у свим струковним асоцијацијама, све награде и похвале, сва признања. Дат је комплетан попис библиотечког кадра за период од 1957. до 2011. године, наших колега библиотекара чији је рад уграђен у резултате и достигнућа ове Библиотеке. У другом делу књиге дат је попис пренумераната из Јагодине и околине од 1818. до 1870. године, попис и опис свих књижница и читаоница у сеоским општинама, насталих под утицајем Културне лиге оних из међуратног периода, као и врло богат информативни апарат који допуњава свако поглавље књиге, подсећа и чува од заборава преко 1800 имена људи који су у свом времену и на начин како су то најбоље умели допринели да књига и писана реч стигну у Јагодину, да се отвори Читалиште па библиотеке и књижнице, да се оформи читалачка публика, да се у наше време дигитализују фондови, да сеоске библиотеке уђу у међународни пројекат размене информација коришћењем неопходних база података.
Све што је др Мила Стефановић сместила између корица књиге Јагодинско библиотекарство (1851-2011) чини је незаобилазним штивом, приручником за сва даља проучавања прошлости и садашњости библиотека и библиотекарства у Јагодини и околини. Овако исцрпно истражена и систематизована , богато документована и историјски поуздана грађа о појави оснивању, раду и трајању читалишта, читаоница и јавних библиотека у распону од од 160 година јесте велики, капитални подухват који је изискивао знање, искуство и ентузујазам – дело каквих је мало у нашем библиотекарству. Свима нама остаје задовољство што се 160-та годишњица Народне библиотеке „Радислав Никчевић“ обележава овом изузетном монографијом, и да Библиотеци, њеном колективу и др Мили Стефановић честитамо за идеју, рад и објављивање ове графички изузетно обликоване публикације.
ЗАВИЧАЈНИ АРХИПЕЛАГ – обраћање ауторке др Миле Стефановић поводом промоције књиге Јагодинско библиотекарство (1851-2011) 22. јуна 2011. у Јагодини у оквиру БИБЛИОНЕТА
Посебно сам почаствована да пред компетентном публиком, а у оквиру БИБЛИОНЕТА, буде представљена јагодинска библиотечка монографија. Изузетно сам поносна и захвална мојој професорки др Десанки Стаматовић, што сам на трагу њених истраживања и комплексних питања историје библиотекарства наставила да попуњавам део културне историографије Србије. Хвала мр Дејану Танићу на изреченим оценама о књизи а, посебно, колективу Народне библиотеке „Радислав Никчевић“ на челу са Весном Црнковић за подршку током истраживања и обрађивања ове захтевне теме. Велико хвала Слободану Штетићу на уметничком умећу у дизајнирању и лепом изгледу публикације и Ненаду Захару за техничко обликовање књиге. Моје обраћање у Јагодини, средини која је једно од острва у мом завичајном архипелагу, прожето је, поред академског момента, и бујицом емоција за моје здружене завичаје – просторе топофилије. Прво острво је мој завичај по рођењу, моје Паштровско приморје, у медитеранској питомини и изазовима окружења који су ме одредили на свој начин. Друго место је некадашње Светозарево, данашња Јагодина, на обалама мора званог Велика Морава, где сам удајом за Љубомира Б. Стефановића доспела као студент Филолошког факултета у Београду крајем 1968. године. Мом покојном супругу и успоменама на то доба посветила сам и ову књигу. Треће острво је Крагујевац у сувоземном Шумадијском мору, где сам провела 32 године живота и професионалног развоја. Библиотекари ме разумеју да је категорија завичајности битна одредница сваког полазишта, па сам је и ја усмерила ка том пољу библиографског путоказа, уверена да сам се одужила сваком острву мог архипелага. Невеста у свадбеном кругу је посвећена Паштровићима, Крагујевац и Јагодина добили су своје историје библиотекарства, а себи за душу окренула сам се књижевним есејима који су расути по српској периодици. Богата сам и срећна што у завичајним фондовима мојих животних и радних острва постоје дела на која сам поносна, јер су писана импулсом истраживача и као изузетна емотивна инвестиција.
књига пред вама, као својеврсни библиотечки лексикон, употпуниће неке непознанице културне баштине Јагодине. Почетку истраживања претходила је припрема у духу „менталне археологије“, а то значи усмерити се на дуготрајно копање по архивској грађи и објављеним изворима. Према теми истраживања поставила сам се као неко ко није ништа знао о Јагодини па креће да је открива, све у уверењу да је делотворније искључити претходна сазнања и емоције и посегнути за пригодном научном апаратуром и објективним приступом. Тај пут је био дужи, али је ефикасније довео до жељеног циља – готове књиге о јагодинском библиотекарству. Испуњава ме осећање спокоја да је претрага изворне грађе, објављене и необјављене литературе уродила плодом и при том обогатила моја сазнања о Јагодини као изузетном месту рођења и професионалног рада најзначајнијих људи српске историографије током векова. Многе институције културе допринеле су развоју грађанског духа и одредиле Јагодину као пожељно место живота, приватног и државног посла у прошлости. Желим Јагодинцима да наставе да богате своју средину у духу старих времена и културног напретка, како би Јагодина била препознатљива као развијено средиште Поморавља и Србије. Срећан рад библиотекарима, домаћинима и гостима.
