Одмор: дистанцираност и аутоопсервација

Опет је благословено време одмора. Људи грчевито беже из својих кућа, станова, градова, држава…Срећнији даље, несрећнији ближе, али беже. Просто, егзодус! Тај феномен, чини се, у човеку настане чим несрећник себи прву сталну кућу сагради и стални посао нађе. Дакле, чим сагради кућу, одмах тражи начин да на недељу – две у току године из ње побегне. И то се крстило и крсти се – одмор. На том и таквом одмору или ринташ у својој башти, или навијаш сат да ти не пропадне плажа, сецаш воду из оближњег бунара или носаш тамо и овамо душеке и сунцобране, гориш или киснеш, али не одустајеш. На крају, долазиш кући исцрпљен(а), да се одмориш. Али, не извучеш поуку. Сваке године мора се на одмор…А не знаш због чега. Ваистину, шта је то што нас тера на ту робију? Умор свакако није, јер се почесто на одмору човек више умори него на послу који ради. Можда је грм у коме овога пута лежи зека на неком сасвим другом месту. Оно што поштени српски одмор подразумева је, наиме, увек обавезна измештеност из места у коме субјекат проводи своју кукавну егзистенцију. Наиме, ретки су (за сада) примери одмора током којег индивидуа остаје у месту боравка, а и ако остаје, труди се да најразличитијим средствима (спуштене ролетне, музика, књиге) постигне бар духовну измештеност. То својеврсно удаљавање изгледа најбоље одмори и опусти човека. Нисам склон мизантропским теоријама да се човек, једноставно, умори од својих ближњих, и мора од истих да током две-три недеље годишње побегне. Друштвено биће, каквим је човек створен, не може се током две недеље, коперникански претворити у супротност својој суштини. Зашто би се, иначе, човек и на одмору трудио да упозна “неке фине људе из“…? Горе наречено удаљавање није дакле од других људи, већ од самог себе. А ако је човек довољно искусан да препозна оно што га на одмор тера, током тог удаљавања (дистанцираности), мора да уследи и самопосматрање (аутоопсервација). Дугогодишње самопосматрање из даљине, омогућује човеку да, иако притиснут таласима стресних ситуација, не заборави шта је најважније, и да увек на уму има себе какав је био док је свет још био млад. Јер, даљина разгрће маглу свакодневног и враћа човека ономе што је његова суштина. Довољно искусног одморџију препознаћете по анђеоском погледу и љубави према свим људима коју он просто исијава по повратку са летовања. Тајна је врло проста: сагледавши свој живот из даљине, искусни одморџија види шта је у њему заиста велико ( снага садржана у упорности, способности, вери, љубави и доброти), а шта је заиста неважно (проблеми и потешкоће са којима се човек бори). Бљесне пред њим тако лепота шуме живота незаклоњена дрвећем животних ситница. И дарује му онај анђеоски поглед о коме говорисмо… А ви…? Јесте ли ви били на одмору…? Јесте ли схватили суштину одмора…? Јесте ли се одморили…?