Пре отприлике недељу дана једна двоспратна зграда у тихом крају Јагодине изгледала је веома чудно: док су на спрату неки људи нешто славили уз цику, вриску и српске заставе, у приземљу су неки други људи у неверици, загрљени и тужни певали тихо “Тамо далеко”, више него очито нешто жалећи… И они уз српске заставе…
Не одустајте драги моји читаоци! Ово неће бити фина, али до зла бога неразумљива, метафорична колумна чија се лепота отвара само онима који имају времена и за такве залудице какве су читање књига и анализирање амбициозних колумни.
Дакле, са стилским фигурама ћемо завршити још само једним поређењем: као чудна јагодинска зграда, у предвечерје Видовдана 2004. године изгледала је, можете се кладити у то, и цела наша напаћена отадзбина.
Што би рекао Душан Kовачевић, Србија би се са процентом 51%:49% поделила и око питања да ли треба увести кугу, па није нимало чудно што су и резултати председничких избора били овакви, какви су били. Вазда се Србијица (и онако мала и никаква) делила на пола по свим питањима, а најчешће на оном питању које нас ситуира на историјској светској позорници: да ли смо Исток или Запад, да ли смо Азија или Европа? Kао да на то питање није одговорио још наш отац, св. Сава, сентенцом о “истоку запада и западу истока” , или наш први краљ, православни светац са римском круном на глави…
Kако онтолошки, као народ, успесмо да у себи помиримо те супротности, свети је задатак да се коначно и међу собом помиримо, опростимо једни другима и на обе ноге кренемо у будућност. Реално, само напред. Да бисмо до тога стигли, сви треба да разумеју следеће поруке које је народ непогрешиво, као мерећи апотекарском вагом, послао обојици кандидата за председника Србије.
Победнику је јасно послата подршка концепту окупљања различитих политичких опција око саборних, неконфликтних, а ипак важних националних циљева. Пораженом је послата подршка у разматрању појединачних, “транзиционих” проблема сваког грађанина понаособ.
Послате су обојици и мање пријатне поруке, највише кроз велики број гласова оног другог. Победнику је 1.400.000 радикалских бирача изазов на коме ће победити или изгубити концепт националног консензуса. Без радикалског бирачког корпуса Тадићев саборни капацитет неће бити потпуно искоришћен, па је пред њим неодложни задатак да прегази реку која у овом тренутку раздваја две Србије и постави се, заиста, као председник свих грађана Србије. Такође, Тадићу је поручено да је заувек прошло време у коме је европска идеја коришћена као флоскула која крије криминал, злоупотребе и корупцију.
Пораженом је Србија са 1.700.000 гласова поручила да изјаве криминалаца пред судом никада убудуће у Србији не смеју бити део предизборне кампање. Поручила је Србија Николићу да није учинио довољно да, кад већ завиди Тадићу на гласовима мањина, те мањине охрабри и конкретним потезима који превазилазе поклањање компјутера. И на крају, надамо се да је и Тома схватио да Велика Србија, како рече један новинар, никада неће бити пожељна “европска регија”.
(остали текстови: линк „Kроз прозор библиотеке“)