Када се крајем осамдесетих у Србаља као вожд устоличавао један “промашени пројекат” некако је први задатак новонастајуће културно-просветно-политичке елите био да се отараси мрског нам усмереног образовања, геноцидне “шуварице” која је, је л’ те, крива за све, од потапања Атлантиде до чернобилске катастрофе. Једино што није било објављено је како су се деца, образована и васпитана у “шуварици”, некако увек на крају нашла у улози врхунских стручњака у областима којима су се бавили, било у својој напаћеној земљи, било у емиграцији. Отарасили смо се те мрске, ничим изазване беде, направили касарнски систем образовања где је све било јасно, хијерархијски постављено: Председник Републике именује Премијера, Премијер Министра, Министар поставља Директора (Ректора, Декана), Директор Професора који је трансмисија државне и националне политике…Ученици су били објекти, незаинтересовани учесници процеса. Револуционарни вођи Петог октобра били су решени да ураде домаће задатке који су гарантовали нацији прелазак у виши разред нација и добијање статуса Кандидата за чланство у ЕУ. Најбољи ђак је, наравно, био министар просвете који је причу о европској интеграцији схватио озбиљно, мислећи да ће и остале колеге учинити то исто. Али, авај…Други министри су својим службеницима куповали упаљаче и кола, сликали се испод партијских застава и на “добра места” именовали своје људе, помагали другарима да се обогате, знајући да још није време за српску причу о Европи… У свом револуционарном заносу, љут и фрустриран што га на путу у Европу Влада не прати, министар просвете је трчао све брже, игноришући све критике, па и оне стручне и добронамерне, које су му шапутале да се осврне око себе и сети се да не уводи Реформу ни у Словенији, ни у Шведској, него у Србији. За министра просвете је све то личило на познато наше оклевање и страх од промене, па је, жаром посвећеника, настављао даље, бивајући на свом путу све усамљенији… Влада се, снајперским метком оборена, срушила попут куле од карата и дошла је нова влада која се, гле чуда, опет одмах устремила на образовање и васпитање српске младежи. “Не тражимо ништа ново, само царство Данилово”, као да је максима новог министарства, при чему је Данило заправо легенда српског СПС школства Данило Ж. Марковић. Дакле не револуција, већ рестаурација. Не ново, него старо, али, што је још горе, опет скроз, и опет без креативне сумње у сопствено гледиште и опет без остатка. Разјурити Просветни савет, на сваком кораку ниподаштавати рад претходника, уверено давати коначна мишљења и решења. До нових избора и нових револуционара. А суштина проблема образовања, а и сваког другог проблема у овој земљи је да ми немамо довоqан број стручних, посвећених и поштених људи ни за једну целу, а камоли за две, или не дај боже, за три квалитетне, а различито партијски обојене администрације. Сетимо се, дакле, лепог званичног назива “шуварице” – заједничке основе – и покушајмо да и у образовању, али и у свим другим областима државних послова пронађемо те заједничке основе за грађење лепше будућности наше отаџбине.
