Моји времешнији читаоци ће се свакако сетити ове пароле која је врућих деведесетих ођекивала са простора Словеније илуструјући тежњу тог нашег братског јужнословенског народа да постане и формално члан породице европских народа. У исто време ми смо бахато и надмено говорили о недостатку храбрости и самосвести “Јанеза” и частили их зајапуреном синтагмом о “бечким коњушарима”. Шта је било после, знамо. Почетком маја 2004. док су грађани Србије, влада, политичари и парламент грозничаво чекали шта има да у своју одбрану каже једна опскурна личност повезана са ратним злочинима и политичким убиствима, Словенија је заједно са још десетак земаља (које смо такође сматрали горим од нас – по најразличитијим основама, а никад доказаним) певала Оду радости, европску химну, овога пута са пуним правом као своју свечану песму…
Своје осећање бих дефинисао, у најбољем случају, попут Вука Драшковића, као тугу. Није то туга што нисмо стигли до шенгенских виза, до осећања испуњености и излечења од европских комплекса. Није то ни туга што нисмо део велике паневропске журке. Напротив, срећан сам због свих тих народа који испуњавају своје историјске задатке. Дакле, није туга због њих. Они ће се, овако или онако, снаћи. Туга је, у мени, због нас.
У земљи Србији нико као да није приметио да је будућност континента, Уједињена Европа избила на наше границе. Загледани у сопствени пупак покушавамо да докучимо суштину света, заборављајући да је тај начин спознаје и наша црква одавно одбацила као јерес. Ништа не видимо, ништа не чујемо, па није ни чудо да имамо овако искривљену перцепцију савремене историје која се дешава буквално пред нашим носем. И што су наши одговори на питања која нам пријатељи из света постављају упорно погрешни и непотпуни.
А није да су нам политичке елите индиферентне према европској идеји. Ваљда нико не спори радикалну европску усмереност Демократске странке и Грађанског савеза Србије. У недељу, на Дан Европе, проевропске манифестације одржали су и Демократска странка Србије и Г 17+. Чак је и Српска радикална странка за улазак наше земље у ЕУ, а да су за сарадњу са Хашким трибуналом показали су јасније од многих других – добровољном предајом свог лидера, Војислава Шешеља.
У чему је онда проблем? Можда у томе што та проевропска енергија није фокусирана и препозната од народа, али и од пријатеља из иностранства. Решење треба пронаћи у највећој сили – јасно и гласно изговореној Речи да желимо да будемо чланови Уједињене Велике Европе. Да ли ће то бити заједничка конференција за штампу лидера свих парламентарних странака, Резолуција, Изјава или Проглас овога пута је мање битно. Битно је да у почетку нашег прикључења Европској унији буде Реч, као у Библији. Ту Реч Србија још није изговорила.
Европа жели Србију у својој породици. Више пута смо то чули од битних и релевантних људи који креирају судбину европске супер-државе. Те речи су много пута поткрепљене и делима – материјалном помоћи и подршком. Европа жели да верује Србији. Али, немогуће је веровати неизговореној речи…
