“…Баш бих волео да видим колика је то досада која може учинити читање ове књиге занимљивим…“ (Владан Матијевић:“Писац издалека“, добитник Нинове награде за 2003. годину)
Пре неку недељу смо на овом месту дефинисали “обрнуту пирамиду“ у којој су најбројније књижевне награде, мање бројни су писци, а најмање има читалаца (и биће их све мање…). Тада сам се задовољио констатовањем стања и закључком да су проблема свесни сви, па и они који, “попут превареног мужа последњи сазнају“ – критичари и теоретичари књижевности.
Али, тада још нисам био оплемењен читањем књиге-добитнице Нинове награде.
После читања Матијевићевог дела, једног (у монтипајтоновском смислу те речи) потпуно другачијег књижевног искуства, схватио сам да има наде. Да су неодрживог стања у књижевној продукцији свесни и они у њој најважнији – аутори књижевних дела.
Некада су дневне новине и државна телевизија волеле рубрике обично насловљене са “Из пишчеве радионице“. У том приближавању светог чина писања обичним смртницима, полубожански аутори су, у амбијенту своје (књигама опточене) радне собе, говорили о изворима инспирације, узорима, анегдотама и процесу настанка својих уникатних дела. Читалац је на овај начин могао да завири у необичну свакодневицу филигранских мајстора речи, и да на олтар божанству лепе речи принесе свој скромни дар – дивљење књижевној уметности.
књига “Писац издалека“ је једна врста ишчашене репортаже из пишчеве радионице, у којој видимо и амбицију и књижевни бекграунд и пенкала и пелире и табаке и Класика, на крају видимо и писца и драматичне историјске околности (бомбардовање ’99.), ама књиге нема. Писац Џони Глинтић, перипатетични скрибоман, попут исфрустрираног Бате Живојиновића у “Штефици Цвек“ на 300 мучних страница без пасуса најављује књижевно дело, али га не реализује.
Да ли то значи да је уважени жири Нинове награде славом овенчао досадну, замарајућу књигу која читаоцу дарује само десетак сати нервирања, осујећености и гађења?
Нипошто! Наиме, ако Нинова награда већ више од 50 година прати трендове српске књижевности, прецизније снимљеног стања у књижевној продукцији 2003. од Матијевићеве књиге нема! Или, да цитирамо Александра Јеркова (ономе ко г. Јеркова зна, не треба га представљати, ономе ко га не зна, не вреди га представљати): “Ове године, од триста објављених романа, тридесет је смело да се појави, а само петнаест вреди узети у руке…“
Књигу “Писац издалека“ вреди узети у руке. Вреди је и, уз све мучење, и прочитати. Онај ко успе у томе биће награђен вредном спознајом о стању духа савремене српске књижевности и савремених српских књижевника.