У свом тексту “Библиотеке и вишак информација” др Жељко Вучковић, ауторитет за питања библиотечког менадзмента кроз Хераклитово запажање: ”Многозналаштво не учи мудрости…”, сужава фокус одговора на питање сврхе постојања наше установе дефинисањем библиотека као центара управљања информацијама. Свакако да је потребно да библиотекари познају најбоље и најбрже начине да задовоље потребе корисника за траженом информацијом, но да ли је могуће да јавне библиотеке и мало плаћени библиотекари у том послу буду конкуренти мултинационалним компанијама?
Суочимо се са суморном истином: у трци са светским интернет претраживачима који ће се, у најбољој традицији потрошачког друштва, све брже прилагођавати индивидуалним потребама корисника, библиотеке будућности, ма колико се трудиле, тешко могу бити победници.
Али, постоје простори на којима се одиграва борба за остваривање универзалне доступности информација, и на којима ће библиотеке моћи да победе конкуренте. Ти простори су реални градови широм света, градови у којима постоје реалне библиотеке, реални грађани са реалним проблемима у чијем решавању не може помоћи нико други до наше поносне установе.
Та борба је, бар у Србији, заправо повратак коренима деловања јавних библиотека које су током 18. и 19. века на овим просторима биле жаришта народног просвећивања.
У читаоницама Србије, средином 19. века нису само читане књиге и новине. У њима су се одржавали добротворни балови, политичке трибине, и “омладинске беседе са игранкама”. Често библиотеке отварају групе које савременим жаргоном можемо назвати “невладиним организацијама” (у Јагодини су то “Удружење младих умних радника” и “Дружина јагодинске омладине”), а тек касније се као оснивачи јављају општине и други државни органи. У крајевима који су били у саставу Аустроугарске библиотеке су чувари свести о националној историји и припадности својих чланова.
Трајање оваквих активности библиотека ограничено је на кратак период који у државама тог времена траје од националног или социјалног ослобођења па до изградње јасно разграничених институција система. Развојем институција државе и прецизним дефинисањем места библиотека у устројству јавних установа, оне се, условно речено, повлаче из ових послова препуштајући простор “просвећивања народа” образовном систему, слободној штампи и грађанским иницијативама.
У Србији почетка 21. века у току је и процес сличан ономе кога смо присетили: институције савремене државе се, управо сада, пред нашим очима, са више или мање проблема успостављају. На неки начин жртве неизграђености институција, библиотеке ту неизграђеност могу окренути у своју корист. Иницијативама у пољу изградње цивилног друштва, едукације за демократију и изградње система квалитета услуга за које остали, па ни они ‘’надлежни’’, не смогну увек довољно снаге, библиотеке оснивачу и корисницима изнова доказују своју неопходност у систему јавних служби. А на ползу гражданства, наравно!