Књига истакнутог и популарног новинара Југослава Ћосића открива свет Аустралије у стилу наших најлепших путописних прича какве су писали Иво Андрић, Исидора Секулић, Растко Петровић, Мома Димић… „Лица, стазе, предели“, пропуштени кроз пишчев доживљај, освајају читаоца који и сам постаје путник кроз ову чаробну земљу. Али, Ћосићево око није једино које „гледа“ и описује. Он мајсторски упреда судбине неколико јунака у ово прозно штиво, па читалац књигу доживљава и као збирку приповедака, чији је квалитет не само у сугестивним сликама и луцидним запажањима него и у иронији и хумору као изванредним обележјима стила.
Писац о почетку своје аустралијске авантуре каже:„Када сам, током НАТО бомбардовања Југославије, радио као извештач Радија Слободна Европа, често сам помишљао на Аустралију. Нарочито ноћу, након укључивања сирена за ваздушну опасност. То време, између сирена и наиласка авиона, будило је у мени осећање космичке усамљености и, готово по правилу, сећања на аустралијске пријатеље, путовања по континенту, слике предела и бескрајног пространства окруженог океанима. Као да се крстарећим ракетама моја свест супротстављала крстарећим мислима у вези с том земљом… Као да та земља постоји да би бројним емигрантима, посебно онима који су у њу стигли из зараћених земаља, пружила уточиште и наду, да би показала да свет може бити другачији. И временска зона у којој се налази издваја је, симболички, од осталог света. Аустралија иде испред других. Сећам се да сам првог јануара нове 1998. године, у један сат ујутру, отпутовао из Аустралије за Лос Анђелес. У Америку сам стигао: 31. децембра 1997.“
