Dinamična kombinatorika oko formiranja vlade, podele resora, upravnih odbora, kontrole nad finansijama i “ministarstvima sile“, kao i pitanje ko će s kim, a ko će, koga, zaokupljaju u potpunosti srpski medijski prostor ovih dana. Tek ponegde se, pomalo stidljivo, provuče i podsećanje da za desetak dana valja obeležiti jedan od najznačajnijih datuma u srpskoj istoriji – dan kada je naša otadžbina krenula na dugotrajni i neizvesni, ali ipak nepovratni put na čijem kraju je porodica civilizovanih evropskih naroda.
Tačno je: formiran je Odbor za proslavu, kako na republičkom, tako i na lokalnom nivou. Urađen je scenario proslave, sa sve pevanjem i pucanjem. Možda će se, do Sretenja, i utvrditi istorijsko tačno mesto podizanja ustanka (ako se ne utvrdi, neko će se mesto proglasiti istorijskim, ni krivo, ni dužno). Eto, pre neki dan u Skupštini Srbije, izgleda da je rešeno i pitanje glavnog govornika.
Međutim, oni sa dužim pamćenjem znaju kako ova zemlja ume da proslavi svoje istorijske datume… Znate, ono, spomenik, vođa, dva miliona ljudi, sindikalni autobusi, sendviči, zastave, govori koji, shodno mestu “ne isključuju ni oružanu borbu“. I još sve to da biste obeležili poraz.
Dakle, za proslavljanje pobede bi država trebalo da se potrudi bar toliko. Ali, avaj! Mlaka medijska priprema, polemike oko mesta i značaja događaja, anacionalni simbol proslave i istupanja iz republičkog odbora za proslavu zaista nisu nešto “su čim“ bismo mogli pred Karađorđa. A ipak smo se tako opremili.
U čemu je tajna? Naravno, opet u resoru. Proslavu šest vekova Kosovske bitke vodio je resor DB, uz logističku podršku ministarstva sile i finansija. Proslava dve stotine godina od Prvog srpskog ustanka je u jednom nevažnom resoru (što bi rek’o Velja:“Oni nama kažu da uzmemo resor kulture! Ha, ha, ha…“). A svaki istorijski događaj koji drži do sebe mora da se, kao đavo od krsta, krije od Ministarstva kulture. Jer, ako tamo zapadne, suđeno mu je da prođe kao proslava odlaska u penziju nekog zaslužnog člana neke mesne zajednice. Ili kao ovogodišnja proslava ustanka: bledo, skrajnuto i bez poruke.
Naravno da ne zazivam gazimestanske derneke. Proslava dva veka ustanka sigurno ne treba da posluži kao artiljerijska priprema nekog nasilja. Međutim, lepo bi bilo da smo “Dva veka moderne srpske države“ obeležili nekim velikim nacionalnim poslom. Na pamet mi pada digitalizacija našeg istorijskog i kulturnog nasleđa, kao i promocija tog nasleđa pred evropskom i svetskom javnošću. U tim poslovima ne bi bila potrebna podrška resora DB i “ministarstva sile“, već Ministarstva finansija. Na žalost, sve je palo na nejaka pleća resora oko kojega se niko ne otima. Na pleća resora kulture. Ha, ha, ha…