U ovo doba, evo već pedesetak godina, srpski književni svet se uzburka u očekivanju presude prošlogodišnjoj romanesknoj produkciji. NINova nagrada za najbolji roman u prethodnoj godini uspeva polako da se nametne kao institucija koja pisca etablira uspešnije nego bilo koje esnafsko udruženje književnika ili bilo koja druga kritičarska i književno-teorijska instanca.
Kako je baš ova nagrada izborila počasno mesto književne institucije u našoj “besudnoj zemlji“? Svaki grad u Srbiji ima bar po jednu, a gradovi koji drže do sebe i po više književnih nagrada. Neko je nedavno sa gorkim osmehom konstatovao da imamo više nagrada nego pisaca, ali i više pisaca nego čitalaca. Dakle, ona klasična piramida sa čitaocima u osnovi, piscima u sredini i nagradama na vrhu kod nas je postavljena naglavačke: umesto da čitaoci jure knjige i pisce, a da knjige i pisci jure nagrade, nagrade jure knjige i pisce, a knjige i pisci jure čitaoce…
Svojevrsna inflacija bezvrednih nagrada je tolika da dovodi u pitanje opstanak same ideje nagrađivanja. Očito je vreme za nekog književno-kritičarskog deda Avrama koji će zaustaviti štampanje i vratiti vrednost onome što nosi pečat nagrađivanog dela.
Ali, da i ta reforma ne bi propala kao ona iz ’94. moramo se pozabaviti suštinom. Suština je da autoritet nagradi daju, na pritiske bilo koje vrste otporni, objektivni i stručni ljudi u žiriju i ozbiljnost materijalnog dela nagrade. Kada ukrstimo ta dva kriterijuma i napravimo nešto kao formulu uspešne književne nagrade, videćemo da je upravo NINova nagrada najpribližnija odgovoru na formulu.
Dakle, samo uz autoritete i dobrog donatora imaćemo uslove za ozbiljne književne nagrade. Bez toga, bojim se da je epidemija književnih (ali i inih) nagrađivanja po Srbijici samo rezultat onoga:“Ja tebi serdaru, a ti meni gospodaru, a koji smo, znamo…“.
Na ovu temu posredno je progovorio i visokopoštovani žiri ovogodišnje NINove nagrade. Naime, roman Vladana Matijevića “Pisac izdaleka“ govori o piscu koji namenski piše roman namenjen književnoj nagradi koju dodeljuje “Srpska fabrika šećera“. Pisac – junak nikako nije uzorna pojava, a nisu pošteđeni “ni kritičari, ni donatori, ni bibliotekari…“.
NINovom nagradom V. Matijeviću ljudi iz žirija, u prvom redu, promovišu dobru književnost. Ali, teško je oteti se utisku da osim toga, žele da jasno iskažu svoj stav i u najboljem postmodernističkom maniru podrže, za normalne ljude, jedino spasavajući ironijski otklon prema stvarnosti. Stvarnosti koja, danas i ovde, zaista čini suvišnom bilo kakvu književnu imaginaciju.