Niko u Starom Laništu ne zna ni ko je bio prvi asurdžija, ni od kada datira ovaj zanat. Svi kažu da najverovatnije postoji od kada i samo selo. Procvat je doživeo pedesetih godina prošlog veka, jer gotovo da nije bilo kuće koja se nije bavila ovim zanatom. U dugim i hladnim zimama svi članovi domaćinstva sedeli bi pored vatre i pravili cegere ili bi tkali asure na prilično jednostavnim razbojima. Jula i avgusta sekli bi i sušili ševar, dovozili bi ga kod kuće, a od decembra do marta naredne godine, kada bi predahnuli od poljoprivrednih poslova, cepkali su ševar i od njega tkali asure i pravili zembile. Taj posao je u to vreme bio isplativ, pa su neki od zarade kupovali ili sagradili kuće. Iako je potražnja za ovim proizvodima poslednjih godina opala, meštani Laništa ne napuštaju tradiciju, koju danas neguje svaka treća kuća.
Najstariji asurdžija u ovom selu Ljubomir Trifunović (81), koji je sa suprogom Milankom (76) do prošle godine tkao asure, kaže da ne pamti ko je iz njegove porodice prvi počeo da se bavi ovim zanatom. Seća se da se njime bavila cela njegova porodica – pokojni otac Borisav, majka Ružica i braća Jezdimir i Tihomir, ali ne zna da li je i deda bio asurdžija, jer je preminuo pre nego što se on rodio.
– Od kada pamtim za sebe znam da je otac izrađivao asure. Donosili smo ševar na vagone i obrađivali ga kod kuće. Ni onda nije bilo sigurnog tržišta, a asure smo prodavali u Staroj Pazovi, Subotici, Somboru, ali i u našoj okolini. Pošto su podovi u kućama bili zemljani, svako je imao asure. Radili smo i zembile, ali su se oni manje prodavali – kaže deda Ljubomir.
On ne zna koliko je asura izatkala njegova porodica, ali on i Milanka su godišnje pravili po 1000 komada. A zarada je bila odlična. Pošto je u 55. godini penzionisan s radnog mesta mašinovođe, deda Ljuba je odlazio uglavnom u Vojvodinu po veće količine ševara.
– To je veoma težak posao. Po mesec dana bih sekao ševar u Pančevu, Smederevu, Godominu. Živeo bih u kolibici, koju bih bukvalno napravio od okolnog šljama. O toe koliko su nas komarci ujedali, plašili se zmija, a od vode dobijali alergiju, ne volim da pričam – nerado se priseća deda Ljubomir.
Među najmlađim asurdžijama je Ljiljana Vulić, koja jedina u Pomoravskom okrugu ima sertifikat za ovu delatnost i registrovanu asurdžijsku radnju. Puna pozitivne energije i radnog elana, ona veruje da će ovaj materijal ponovo postati popularan, jer je prirodan, a stvari koje se prave od prirodnog njega trajnije su od istih koje se prave od drugih materijala.
– Gledala sam kako moj pokojni svekar Časlav ljuska ševar i kako posle tka asure. Pomagala sam mu kada sam imala vremena, jer sam radila u jagodinskom „Juhoru“. Ali kada sam posle 25 godina proglašena tehnološkim viškom, rešila sam da se i ja oprobam u ovom zanatu. Pored asura, izrađujem zembile, ukrasne saksije i uloške za vaze, saksije i flaše. Pošto se bliži Dan žena, 8. mart, od kukuruzovine pravim ukrasno cveće, koje pakujem u vaze ili čaše od ševara – kaže Ljiljana.
Ona kaže da je to veoma težak posao, a najteže je kada mora da se uđe do pojasa u vodu i da se seče ševar. To se radi jula i avgusta, jer ga kasnije napadnu crvi, pa nije za tkanje. Nije jednostavno ni tako tešku biljku izneti na obalu. Onda mora da se prostre pored reke, da se okreće dok se ne osuši i da se pazi da ne padne kiša, jer on neće imati zlatnožutu boju. Potom ga treba povezati u snopove, a potom svaki put iz snopa cepkati i tek ga onda provlačiti kroz razboj da bi se dobila asura. Zembil je još teže praviti, jer moraju da se naprave ručice.
– Svi proizvodi su od prirodnog materijala, jer se prave isključivo od ševara i kanapa. Asuru preporučuju da se stavi ispod kreveta, jer zrači pozitivnu energiju i sprečava da do ljudi dopru podzemne struje. Odlična je za asmatičare, koji bi trebalo da je koriste umesto tepiha, jer ne izaziva alergije. A cegeri veoma dugo traju, a nosivost im je i do deset kilograma. U svakom slučaju, hleb je bolje nositi u njemu nego u torbi od veštačkog materijala. Pošto će kese izbaciti iz upotrebe, očekujem da poraste potražnja za njima – dodaje Ljiljana.
Da bi napravila zembil, potrebno joj je šest sedam sati, a najsukplji može da proda za 1000 dinara. Njega je teže napraviti od asure, jer mora više da se udara, a nije jednostavno ni napraviti ručice i spojiti ih sa prostorom u kome će se nositi namirnice. Asure najviše traže za terase. Asuru od dva metra sa 1,60 metara ona izatka za jedan dan. Kada joj traže, recimo, 3 metra sa 6 metara, treba joj dva dana, jer mora da spaja ševar, čija je prirodna dužina 1,60 metara. Ali, ona ne beži od posla, već pokušava da nađe sigurno tržište.
– Kada bih imala sigurne kupce, radila bih i noću i danju. Ne mogu svakog dana da odlazim na pijacu da bih nešto prodala, jer izgubim puno vremenena, a pidanje je da li će naići neki kupac. A ja najpre moram da zaradim za mesečne dažbine, porez i socijalno, koji iznose 9000 dinara. Najviše prodam na vašarima i nekim kulturnim manifestacijama. Ali, ja sam optimista i stvarno verujem da ću uspeti da se probijem na neko sigurno tržište – kaže Ljiljana uz osmeh.
Izvor Novi put.
