„…Саша Живковић из свог угла и свог (доживљеног) искуства прича своју занимљиву исповест о добровољном учешћу у рату у Хрватској, прецизније борбама на граници Срема и Барање, на чувеној линији Шид – Вуковар, и то почев од свог (предратног) опозиционог деловања (које је било познато по ношењу пароле на свим митинзима подршке Србима – „Ћосић је био у праву“), преко размишљања о одласку у добровољце и присећања на претке, одласку у непознато без поздрава, бројним и занимљивим догађајима на ратишту све до коначног повратка… Посебно су занимљиви делови у којима су готово фактографски описани догађаји са ратишта, потом размишљања о смислу и бесмислу ратовања, самоспознаја да смо сви ми само, заправо, Божја деца и схватање правог значаја Љубави… “
(Аутетнично сведочанство – Б. Џаковић)
„… Кукурузно поље. Кукурузна џунгла. Овакве стабљике и клипове никад нисам видео. Сатиремо се на плодној сремској равници. Најплоднија земља у Европи. Може да храни… А некад било море… Можда ће опет, услед глобалног отопљавања леда, а ми се убијамо… И ко ће да учи историју народа који се сатирао на дну Панонског мора…?
Наступамо развијени у стрелце. Сики је десно од мене. Прсат и плећат, да је само мало виши па да се склоним иза њега… Срамота је, али боље него да бежим као неки… И коме да причам о овоме кад се вратим кад нико неће да ми верује…
Брује тенкови, паљба из митраљеза, гласне псовке и страх, страх, страх…
Видим прве куће. Усправљам се и пуцам по разваљеним зидовима, дворишту, прозорима… Срце бије уста ми сува… да ми је само мало воде.
Летим. Не додирујем земљу. Испред неке ограде сам, па у дворишту. У дворишту прве куће, спаса. Шта сада, шта сада…? У шта да пуцам? Где су?
Трчи живина кроз двориште, лелуја веш на ветру… Мирише барут. Пуцњи рафали. Трзам се и окрећем лево – десно, уплашен. Око мене људи – само им очи видим. Где сам ово…?“
(Лицем ка ветру, стр. 23.)