„…Saša Živković iz svog ugla i svog (doživljenog) iskustva priča svoju zanimljivu ispovest o dobrovoljnom učešću u ratu u Hrvatskoj, preciznije borbama na granici Srema i Baranje, na čuvenoj liniji Šid – Vukovar, i to počev od svog (predratnog) opozicionog delovanja (koje je bilo poznato po nošenju parole na svim mitinzima podrške Srbima – „Ćosić je bio u pravu“), preko razmišljanja o odlasku u dobrovoljce i prisećanja na pretke, odlasku u nepoznato bez pozdrava, brojnim i zanimljivim događajima na ratištu sve do konačnog povratka… Posebno su zanimljivi delovi u kojima su gotovo faktografski opisani događaji sa ratišta, potom razmišljanja o smislu i besmislu ratovanja, samospoznaja da smo svi mi samo, zapravo, Božja deca i shvatanje pravog značaja Ljubavi… “
(Autetnično svedočanstvo – B. Džaković)
„… Kukuruzno polje. Kukuruzna džungla. Ovakve stabljike i klipove nikad nisam video. Satiremo se na plodnoj sremskoj ravnici. Najplodnija zemlja u Evropi. Može da hrani… A nekad bilo more… Možda će opet, usled globalnog otopljavanja leda, a mi se ubijamo… I ko će da uči istoriju naroda koji se satirao na dnu Panonskog mora…?
Nastupamo razvijeni u strelce. Siki je desno od mene. Prsat i plećat, da je samo malo viši pa da se sklonim iza njega… Sramota je, ali bolje nego da bežim kao neki… I kome da pričam o ovome kad se vratim kad niko neće da mi veruje…
Bruje tenkovi, paljba iz mitraljeza, glasne psovke i strah, strah, strah…
Vidim prve kuće. Uspravljam se i pucam po razvaljenim zidovima, dvorištu, prozorima… Srce bije usta mi suva… da mi je samo malo vode.
Letim. Ne dodirujem zemlju. Ispred neke ograde sam, pa u dvorištu. U dvorištu prve kuće, spasa. Šta sada, šta sada…? U šta da pucam? Gde su?
Trči živina kroz dvorište, leluja veš na vetru… Miriše barut. Pucnji rafali. Trzam se i okrećem levo – desno, uplašen. Oko mene ljudi – samo im oči vidim. Gde sam ovo…?“
(Licem ka vetru, str. 23.)