Pre otprilike nedelju dana jedna dvospratna zgrada u tihom kraju Jagodine izgledala je veoma čudno: dok su na spratu neki ljudi nešto slavili uz ciku, vrisku i srpske zastave, u prizemlju su neki drugi ljudi u neverici, zagrljeni i tužni pevali tiho “Tamo daleko”, više nego očito nešto žaleći… I oni uz srpske zastave…
Ne odustajte dragi moji čitaoci! Ovo neće biti fina, ali do zla boga nerazumljiva, metaforična kolumna čija se lepota otvara samo onima koji imaju vremena i za takve zaludice kakve su čitanje knjiga i analiziranje ambicioznih kolumni.
Dakle, sa stilskim figurama ćemo završiti još samo jednim poređenjem: kao čudna jagodinska zgrada, u predvečerje Vidovdana 2004. godine izgledala je, možete se kladiti u to, i cela naša napaćena otadzbina.
Što bi rekao Dušan Kovačević, Srbija bi se sa procentom 51%:49% podelila i oko pitanja da li treba uvesti kugu, pa nije nimalo čudno što su i rezultati predsedničkih izbora bili ovakvi, kakvi su bili. Vazda se Srbijica (i onako mala i nikakva) delila na pola po svim pitanjima, a najčešće na onom pitanju koje nas situira na istorijskoj svetskoj pozornici: da li smo Istok ili Zapad, da li smo Azija ili Evropa? Kao da na to pitanje nije odgovorio još naš otac, sv. Sava, sentencom o “istoku zapada i zapadu istoka” , ili naš prvi kralj, pravoslavni svetac sa rimskom krunom na glavi…
Kako ontološki, kao narod, uspesmo da u sebi pomirimo te suprotnosti, sveti je zadatak da se konačno i među sobom pomirimo, oprostimo jedni drugima i na obe noge krenemo u budućnost. Realno, samo napred. Da bismo do toga stigli, svi treba da razumeju sledeće poruke koje je narod nepogrešivo, kao mereći apotekarskom vagom, poslao obojici kandidata za predsednika Srbije.
Pobedniku je jasno poslata podrška konceptu okupljanja različitih političkih opcija oko sabornih, nekonfliktnih, a ipak važnih nacionalnih ciljeva. Poraženom je poslata podrška u razmatranju pojedinačnih, “tranzicionih” problema svakog građanina ponaosob.
Poslate su obojici i manje prijatne poruke, najviše kroz veliki broj glasova onog drugog. Pobedniku je 1.400.000 radikalskih birača izazov na kome će pobediti ili izgubiti koncept nacionalnog konsenzusa. Bez radikalskog biračkog korpusa Tadićev saborni kapacitet neće biti potpuno iskorišćen, pa je pred njim neodložni zadatak da pregazi reku koja u ovom trenutku razdvaja dve Srbije i postavi se, zaista, kao predsednik svih građana Srbije. Takođe, Tadiću je poručeno da je zauvek prošlo vreme u kome je evropska ideja korišćena kao floskula koja krije kriminal, zloupotrebe i korupciju.
Poraženom je Srbija sa 1.700.000 glasova poručila da izjave kriminalaca pred sudom nikada ubuduće u Srbiji ne smeju biti deo predizborne kampanje. Poručila je Srbija Nikoliću da nije učinio dovoljno da, kad već zavidi Tadiću na glasovima manjina, te manjine ohrabri i konkretnim potezima koji prevazilaze poklanjanje kompjutera. I na kraju, nadamo se da je i Toma shvatio da Velika Srbija, kako reče jedan novinar, nikada neće biti poželjna “evropska regija”.
(ostali tekstovi: link „Kroz prozor biblioteke“)