Jedan od mojih dobrih prijatelja kaže da je vrhunska mudrost shvatiti koji broj cipela nosiš. Jer, kaže, tesne cipele žuljaju, u njima se osećaš sapeto i ne možeš da hodaš. Prevelike cipele ti se, pak, izuvaju, stalno te sapliću i tek u njima izgledaš komično, jer ako neko i primeti da te tesna cipela žulja, budi siguran da će svi primetiti da ti je cipela za broj, dva ili tri veća. E, naravno da ste do sada već shvatili da moj prijatelj, u stvari, nije mislio na obuću. Mislio je na izbor zanimanja, funkcija, društva u kome se čovek kreće, na izbor supružnika, uzora. Mislio je moj prijatelj na sve one izbore koje čovek pravi u životu i u kojima retko kada pogodi pravi broj, broj koji mu pristaje. Mnogo ređe nego broj cipela u prodavnici… Od mojih izbora, grad u kome živim je, nekako, baš moj broj. I zbog toga se ježim kad pomislim sa kime ga delimo. Pravi je horor, zaista, kad posle nekih ružnih iskustava koje smo svi imali sa nekim Jagodincima, pomislite ko su nam komšije, sa kime nam se deca druže, koga srećemo po gradu. Na primer, stalno se mimoilazimo sa nečovekom koji je oskrnavio spomenik u centru grada. Neko od nas je, jedne večeri, uzeo crnu boju i njome polio oči i lice junaka sa spomenika, simbol srpskog i jagodinskog roba i pobednika. Srećemo svakog dana nedoraslu individuu koja je, možda baš iste večeri, iz čista mira uzela kamen i porazbijala stakla na, ionako devastiranoj, velikoj sali Centra za kulturu, mogućem domu jagodinskog profesionalnog pozorišta. U lice nam se svakog dana smeju neki čudni likovi, Jagodinci, čija je glavna zabava da poruše sve lepo što se po jagodinskim parkovima napravi. Izgledaju normalno, ali neke večeri, oni obore kante za smeće, polome klupe, ljuljaške i klackalice, popiju jeftino pivo na Ruskom groblju, u Potoku ili u Gradskom parku i pobacaju flaše svuda unaokolo. Tu, oko nas, su i neki koji, su sposobni da sa sirotog bibliotečkog fiće u centru grada odvale žmigavac ili brisač. I neki, koji, naravno noću, jednostavno zavuku ključ, šrafciger ili nož u bravu i ukradu tuđe. Ono što me interesuje je da li ti neljudi imaju porodicu. Neko ih je verovatno rodio. Možda i vaspitavao, ali sumnjam. Roditelj voli svoj neuspeli primerak, ali da li taj primerak ima sposobnost da voli ikoga, pa i roditelja? Sa kime se primerak druži? O čemu razgovara? Čemu teži u životu? Ima li ikakav sistem vrednosti? Ima li neuspeli primerak Jagodinca decu? Čemu ih uči? Kako da od drugih Jagodinaca kradu, kako da Jagodinu ruše i nagrđuju, a da ih ne uhvate? Boji li se neuspeli primerak boga, ako se već zemaljskih zakona i policije očito ne boji? Ili, pak, licemerno krsti svoje dete (budući neuspeli primerak), slavi slavu i srbuje žešće od ostalih? E, takvima je Jagodina prevelika cipela. Zato se nadam i molim Boga da će se saplesti i pronaći cipelu koja će im odgovarati. Znam da izvanredni modeli za njih postoje u Ćupriji, Požarevcu i Mitrovici. Neka se lepo obuju tamo, a Jagodinu neka mi ostave na miru…
