“…Baš bih voleo da vidim kolika je to dosada koja može učiniti čitanje ove knjige zanimljivim…“ (Vladan Matijević:“Pisac izdaleka“, dobitnik Ninove nagrade za 2003. godinu)
Pre neku nedelju smo na ovom mestu definisali “obrnutu piramidu“ u kojoj su najbrojnije književne nagrade, manje brojni su pisci, a najmanje ima čitalaca (i biće ih sve manje…). Tada sam se zadovoljio konstatovanjem stanja i zaključkom da su problema svesni svi, pa i oni koji, “poput prevarenog muža poslednji saznaju“ – kritičari i teoretičari književnosti.
Ali, tada još nisam bio oplemenjen čitanjem knjige-dobitnice Ninove nagrade.
Posle čitanja Matijevićevog dela, jednog (u montipajtonovskom smislu te reči) potpuno drugačijeg književnog iskustva, shvatio sam da ima nade. Da su neodrživog stanja u književnoj produkciji svesni i oni u njoj najvažniji – autori književnih dela.
Nekada su dnevne novine i državna televizija volele rubrike obično naslovljene sa “Iz piščeve radionice“. U tom približavanju svetog čina pisanja običnim smrtnicima, polubožanski autori su, u ambijentu svoje (knjigama optočene) radne sobe, govorili o izvorima inspiracije, uzorima, anegdotama i procesu nastanka svojih unikatnih dela. Čitalac je na ovaj način mogao da zaviri u neobičnu svakodnevicu filigranskih majstora reči, i da na oltar božanstvu lepe reči prinese svoj skromni dar – divljenje književnoj umetnosti.
knjiga “Pisac izdaleka“ je jedna vrsta iščašene reportaže iz piščeve radionice, u kojoj vidimo i ambiciju i književni bekgraund i penkala i pelire i tabake i Klasika, na kraju vidimo i pisca i dramatične istorijske okolnosti (bombardovanje ’99.), ama knjige nema. Pisac Džoni Glintić, peripatetični skriboman, poput isfrustriranog Bate Živojinovića u “Štefici Cvek“ na 300 mučnih stranica bez pasusa najavljuje književno delo, ali ga ne realizuje.
Da li to znači da je uvaženi žiri Ninove nagrade slavom ovenčao dosadnu, zamarajuću knjigu koja čitaocu daruje samo desetak sati nerviranja, osujećenosti i gađenja?
Nipošto! Naime, ako Ninova nagrada već više od 50 godina prati trendove srpske književnosti, preciznije snimljenog stanja u književnoj produkciji 2003. od Matijevićeve knjige nema! Ili, da citiramo Aleksandra Jerkova (onome ko g. Jerkova zna, ne treba ga predstavljati, onome ko ga ne zna, ne vredi ga predstavljati): “Ove godine, od trista objavljenih romana, trideset je smelo da se pojavi, a samo petnaest vredi uzeti u ruke…“
Knjigu “Pisac izdaleka“ vredi uzeti u ruke. Vredi je i, uz sve mučenje, i pročitati. Onaj ko uspe u tome biće nagrađen vrednom spoznajom o stanju duha savremene srpske književnosti i savremenih srpskih književnika.