U svom tekstu “Biblioteke i višak informacija” dr Željko Vučković, autoritet za pitanja bibliotečkog menadzmenta kroz Heraklitovo zapažanje: ”Mnogoznalaštvo ne uči mudrosti…”, sužava fokus odgovora na pitanje svrhe postojanja naše ustanove definisanjem biblioteka kao centara upravljanja informacijama. Svakako da je potrebno da bibliotekari poznaju najbolje i najbrže načine da zadovolje potrebe korisnika za traženom informacijom, no da li je moguće da javne biblioteke i malo plaćeni bibliotekari u tom poslu budu konkurenti multinacionalnim kompanijama?
Suočimo se sa sumornom istinom: u trci sa svetskim internet pretraživačima koji će se, u najboljoj tradiciji potrošačkog društva, sve brže prilagođavati individualnim potrebama korisnika, biblioteke budućnosti, ma koliko se trudile, teško mogu biti pobednici.
Ali, postoje prostori na kojima se odigrava borba za ostvarivanje univerzalne dostupnosti informacija, i na kojima će biblioteke moći da pobede konkurente. Ti prostori su realni gradovi širom sveta, gradovi u kojima postoje realne biblioteke, realni građani sa realnim problemima u čijem rešavanju ne može pomoći niko drugi do naše ponosne ustanove.
Ta borba je, bar u Srbiji, zapravo povratak korenima delovanja javnih biblioteka koje su tokom 18. i 19. veka na ovim prostorima bile žarišta narodnog prosvećivanja.
U čitaonicama Srbije, sredinom 19. veka nisu samo čitane knjige i novine. U njima su se održavali dobrotvorni balovi, političke tribine, i “omladinske besede sa igrankama”. Često biblioteke otvaraju grupe koje savremenim žargonom možemo nazvati “nevladinim organizacijama” (u Jagodini su to “Udruženje mladih umnih radnika” i “Družina jagodinske omladine”), a tek kasnije se kao osnivači javljaju opštine i drugi državni organi. U krajevima koji su bili u sastavu Austrougarske biblioteke su čuvari svesti o nacionalnoj istoriji i pripadnosti svojih članova.
Trajanje ovakvih aktivnosti biblioteka ograničeno je na kratak period koji u državama tog vremena traje od nacionalnog ili socijalnog oslobođenja pa do izgradnje jasno razgraničenih institucija sistema. Razvojem institucija države i preciznim definisanjem mesta biblioteka u ustrojstvu javnih ustanova, one se, uslovno rečeno, povlače iz ovih poslova prepuštajući prostor “prosvećivanja naroda” obrazovnom sistemu, slobodnoj štampi i građanskim inicijativama.
U Srbiji početka 21. veka u toku je i proces sličan onome koga smo prisetili: institucije savremene države se, upravo sada, pred našim očima, sa više ili manje problema uspostavljaju. Na neki način žrtve neizgrađenosti institucija, biblioteke tu neizgrađenost mogu okrenuti u svoju korist. Inicijativama u polju izgradnje civilnog društva, edukacije za demokratiju i izgradnje sistema kvaliteta usluga za koje ostali, pa ni oni ‘’nadležni’’, ne smognu uvek dovoljno snage, biblioteke osnivaču i korisnicima iznova dokazuju svoju neophodnost u sistemu javnih službi. A na polzu graždanstva, naravno!