U okviru „Biblioneta 2011.“ održana je promocija monografije Jagodinsko bibliotekarstvo (1851-2011) autora dr Mile Stefanović. Na promociji su, pored autora o knjizi govorili dr Desa Stamatović i mr Dejan Tanić, istoričar iz Jagodine.
OBRAĆANJE PROF. DR DESANKE STAMATOVIĆ NA PROMOCIJI KNJIGE
dr Mile Stefanović Jagodinsko bibliotekarstvo (1851-2011)
Sve vas srdačno pozdravljam ne krijući zadovoljstvo što večeras zajedno sa vama učestvujem u obeležavanju velikog praznika – 160-te godišnjice knjige, čitanja, prvog pomena Čitališta jagodinskog 1851. godine kao preteče današnje javne biblioteke.
Narodnoj biblioteci „Radislav Nikčević“, njenim vrednim bibliotečkim radnicima, čitaocima i građanima Jagodine čestitam ovaj redak jubilej – praznik knjige, bibliotekarstva i kulture kojim se ponosi mali broj gradova i varoši u Srbiji.
U prvih deset, pored Čitališta beogradskog koje ove godine puni 165-tu godišnjicu od osnivanja, svrstala se pored čitališta u Kragujevcu, Požarevcu, Smederevu, Negotinu, Šapcu, Čačku, Velikom Gradištu i Kruševcu – i Jagodina. Sa još nekoliko, koja beleže preko vek i po u službi pisane reči, čitanja i širenja kulture i Čitalište u Jagodini predstavljalo je, uslovno rečeno, prvu instituciju kulture, poput sličnih u evropskim zemljama, koje su uz velike napore, entuzijazam i materijalnu pomoć udruženih građana, sporo ali istrajno stvarale čitalačku publiku, podizale svest o vrednosti knjige i obrazovanja, krčile put budućim javnim bibliotekama. Da taj put nije bio ni kratak ni lak, da je prekidan nerazumevanjem, nemaštinom, sukobima, gašenjem i obnavljanjem ovih kulturnih ustanova potvrđuju sva dosadašnja istoriografska dela naših kolega, koja, sa manje ili više istraženih izvora, osvetljavaju istrajnost i rezultate prethodnih generacija. Jedna od retkih među njima je knjiga dr Mile Stefanović Jagodinsko bibliotekarstvo (1851-2011) koju večeras predstavljamo s uverenjem da će je Narodna biblioteka „Radislav Nikčević“, Jagodina i svi mi bibliotekari prihvatiti kao izuzetan poklon za ovaj jubilej, kao spomenik svim javnim i kulturnim poslenicima koji su u toku proteklih 160 godina ulagali svoj trud, znanje, ljubav i entuzijazam da se klica prosvećivanja, obrazovanja i kulture razvije, uhvati koren i traje do današnjeg dana.
Između više poznatih zavičajnih monografija kojima Jagodina ne oskudeva i koje otkrivaju bogatu istorijsku prošlost varoši od najranijih vremena, knjiga dr Mile Stefanović se izdvaja temom i sveobuhvatnošću – u celini je posvećena jagodinskom bibliotekarstvu, težnjama i naporima da se u svim vremenima, u promenljivim političkim i društvenim prilikama, sa više ili manje razumevanja za knjigu, biblioteku i pisanu reč uopšte – istraže, sistematizuju i prikažu svi rezultati, željeni i neostvareni planovi, iskorišćene i propuštene prilike, da čitalište, a zatim biblioteke i knjižnice održe svoj kontinuitet, da služe svojoj misiji – širenju znanja i informacija za sve i svima podjednako.
Autor ove prve, iscrpne i potpune, istoriografije jagodinskog bibliotekarstva zasniva svoju monografiju na istraživanju svih raspoloživih arhivskih izvora, proučavanju i analiziranju obilja dokumenata, objavljenih i neobjavljenih publikacija, rukopisa, izveštaja, novinskih priloga u časopisima otkrivenih u arhivama, muzejima i bibliotekama, zapisanih u vremenu od preko jednog i po veka. Iako je istraživanje bilo obimno, iziskivalo traganje za dokumentima koji su nedostajali u sistematizovanju činjenica, hronologije i aktera, Mila Stefanović je uspela da pronađe dokaze, da ih poveže i utvrdi kontinuitete i nastavljače i tamo gde su nemar, nerazumevanje, neznanje i ravnodušnost pretili da rad biblioteka i čitaonica potpuno ugase. Ističući žilavu borbu entuzijasta koji su radili sa knjigom, koji su je u najtežim okolnostima štitili i čuvali delove bibliotečkih fondova, obezbeđujući time nastavak rada i trajanje svojih, za kratko ugašenih, opljačkanih i devastiranih kulturnih ustanova, autorka navodi sva imena tih pregalaca, odajući im zasluženo priznanje, braneći ih od zaborava.
I u ratnim vremenima, od balkanskih ratova, preko Prvog i Drugog svetskog rata, međuratnim i poratnim godinama do bezumnog NATO bombardovanja, bibliotekari, knjižničari i svi bibliotečki radnici Jagodine i beličkog sreza nisu prekidali rad, odmah po minulim razaranjima nastavljali su da obnavljaju svoje biblioteke, da pružaju usluge i onda kada je sutrašnjica bila potpuno neizvesna, o čemu svedoči autorka oslanjajući se na mnoge, do sada nepoznate i neobjavljene dokumente.
Žarom vrsnog istraživača, uz mnogo energije i strpljenja, dr Mila Stefanović je uspela da obimnu, raznovrsnu građu iz 160-godišnjeg trajanja knjige i biblioteka u Jagodini ugradi u monografiju, čijih 18 poglavlja u prvom delu, dva u drugom delu knjige, uz bogatu dokumentaciju u prilozima, uz tabele, brojne fotografije ličnosti, delova grada, plakata i uz potpuni informativni blok – predstavlja kapitalno delo koje bibliotekama, bibliotekarima, kulturnim i javnim radnicima i građanima Jagodine i okoline vraća dragoceni deo prošlosti, značajnu kulturnu baštinu, prošlo vreme u kome su Čitalište, biblioteka, Narodna biblioteka u Jagodini i biblioteke i knjižnice beličkog kraja, gradile svoj kulturni identitet, duboko verujući u moć knjige i znanja.
Posle uvoda i prvih pomena Jagodine koji jasno svedoče o dugovekom postojanju naseobina procenjenih prema arheološkim nalazima i podacima Zavičajnog muzeja u Jagodini na preko milion godina, autorka ističe mnogo mlađi rimski period, napredniji razvoj naseobina, stare pisane izvore koji potvrđuju prisustvo i vladavinu Nemanjića u ovim krajevima, vreme kada nastaju mnoga naselja duž Morave sve do 16. veka kada Jagodina, posle naziva Jadunum, pa Esperiš ili Jašinče, dobija 1568. godine svoj današnji naziv.
Dovoljno pažnje posvećeno je Jagodini, njenom mestu i ulozi u 19. veku u srpskim ustancima, borbama, učešću naroda. Naglašeno je otvaranje prve škole 1808. godine i sav kasniji razvoj školstva, što je doprinelo stvaranju jednog sloja pismenih i obrazovanih ljudi koji su, pored rada u nahijskim institucijama, bili i nosioci onovremenog kulturnog razvoja svoje sredine.
Razvoj trgovine, zanata, unapređenje poljoprivrede, izgradnja varoši, učvršćivanje vlasti, prva industrijska postrojenja, ušoravanje i sređivanje ulica, podizanje novih zgrada – sve je pogodovalo stvaranju mladog građanskog staleža, koji se posle ustavobraniteljskog poleta, osetio i u obrazovanju, školstvu i kulturi.
Iako je prva polovina 19. veka bila osim obnove i izgradnje zemlje opterećena i mnogim bunama, neuspelim pokušajima za donošenje ustava i uspostavljanje vladavine prava, ipak je deo obrazovanih i prosvećenih ljudi, ne samo u Beogradu nego i u Srbiji, uspeo između drugih važnih ustanova, da ostvari pravo na samoorganizovano korišćenje knjige i informacija, na otvaranje čitališta, tih prvih vesnika budućih javnih biblioteka koje je država počela da osniva tek u prvoj deceniji 20. veka.
Jagodina iz koje su potekli mnogi ugledni knezovi, prvaci u vladi knjaza Miloša Obrenovića, kneza Mihaila, zatim kneza Aleksandra Karađorđevića, kakvi su bili serdar Mileta Radojković, Avram i Milan Petronijević, Stefan-Stevča Mihailović i mnogi drugi, imala je u svim vremenima ljude koji su, osim upravljanja nahijom, okružjem srezom – umeli da cene knjigu, da se pretplate i tako pomognu štampanje srpskih knjiga u Beču, Budimu, Lajpcigu, Petrovgradu. Kako svedoči autorka, i Jagodina je, poput nekoliko mesta u Srbiji 1845. godine, odredila prvog knjižara Jovana Karamatića koji je od države bio zadužen za prodaju knjiga i udžbenika.
Sav taj društveni, politički i ekonomski rast Jagodine, praćen je i promenama u strukturi i zanimanjima stanovništva; umesto ustanika javljaju se zemljoradnici, zanatlije, trgovci, graditelji; umesto malog broja pismenih, malobrojnih škola i učitelja, otvaraju se škole u seoskim područjima, vraćaju se srpska deca sa školovanja u inostranstvu, donoseći sa sobom razne uticaje, znanje nove ideje i nove navike. U nedostatku pristupačnih biblioteka za narod i u Jagodini udruženi građani osnivaju 1851. godine Čitalište – ustanovu koja je trebalo da obezbedi novosti o zbivanjima u svetu, da omogući praćenje novina, časopisa i knjiga. Mada nema dovoljno podataka o prvim godinama rada, kada je i ovo poput drugih srpskih čitališta, teško izborilo svoje mesto u sredini gde većina još nije bila naviknuta na novine i knjige, ipak su otkriveni i sačuvani dokumenti o aktivnostima Čitališta u Jagodini od 1857. do 1874. godine, kada je ono predstavljalo kulturni centar, varoši ispunjavajući više ili manje uspešno svoju ulogu.
Sarađujući sa mnogim nacionalnim institucijama, sa Društvom srpske slovesnosti, sa brojnim družinama, udruženjima i klubovima, kasnije sa Ujedinjenom omladinom srpskom, Srpskom kraljevskom akademijom, Srpskom književnom zadrugom, Čitalište je širom otvorilo vrata novim naprednim idejama, iako su se na čelu njegovom u Upravi, smenjivale pristalice različitih političkih uverenja. Mada rad Čitališta, njegov položaj i rezultati nisu bili uvek u sponu, bilo je često na ivici opstanka, prevagu su odnosile one napredne snage koje su shvatile značaj i ulogu ove kulturne ustanove.
Posle kratkog zastoja Čitalište je nastavilo svoju misiju nastojeći da oformi i Pozorišnu družinu, koja je pored otvaranja Gimnazije 1869. godine i nedeljne škole, doprinela da se unapredi prosvetni i kulturni život Jagodine. Značajnu ulogu u podizanju svesti, demokratizaciji knjige i čitanja, mesta i značaja Čitališta, čitaonica Pozorišne družine, održavanju beseda, širenju slobodoumnih ideja, imali su Đura Jakšić, nastavnik crtanja u jagodinskoj Gimnaziji i Svetozar Marković sa svojim idejama samouprave i zadrugarstva, stvaranja kooperativnih družina za uzajamno pomaganje, sa socijalističkim listovima Radenik (1871), Javnost (1873), Glas javnosti (1874), Oslobođenje (1875) i Staro oslobođenje (1876) – koji su u Jagodini imali svoje čitaoce i istomišljenike. Delatnost i uticaj Đure jakšića i Svetozara Markovića, širenje i realizacija nekih njegovih ideja, besede, slobodno izražavanje mišljenja bili su presudni da se i u Jagodini formira više družina, radničkih, učiteljskih, zanatskih društava koja su u okviru svojih programa imala čitaonice, bilo kao potporu nedeljnim školama, raznim kursevima za usavršavanje, bilo kao mesto za okupljanje, čitanje štampe i razmenu informacija i iskustva.
U novim društvenim okolnostima kada su knjiga i novine dostupnije u više čitaonica raznih društava i družina, kada se u zemlji štampaju novine, knjige i časopisi u većim tiražima, kada škole i broj pismenih nisu više retkost, početkom 1881. godine počinje lagano opadanje uloge i uticaja čitališta, koja su pored sporog razvoja ipak obezbedila postepen pristup knjizi i novinama, stvorila naviku za čitanjem, doprinela formiranju čitalačke publike, njegovonjihovo gašenje trajalo je do kraja 19. veka i u prvoj deceniji 20. veka, utirući put državnoj inicijativi za osnivanje javnih biblioteka.
Kao i druga i Čitalište u Jagodini je stagniralo, zaostajalo u ispunjavanju zahteva i potreba savremenih mladih članova, bližilo se svom kraju. Poslednji trag njegovog delovanja vezan je za prvu filmsku projekciju koju je u prostorijama Čitališta 1897. godine putujući bioskop Čeha Alberta Baubina prikazao izvesno delo filmske umetnosti.
Iz obimnog dela dr Mile Stefanović po sadržaju, po novootkrivenim dokumentima, po rasponu od preko jednog i po veka i po značaju, ističe se mesto i uloga javne biblioteke, čiju tradiciju i istorijski hod nastavlja današnja biblioteka „Radislav Nikčević“.
U godinama između gašenja čitališta / čitaonica do osnivanja prvih javnih biblioteka početkom 20. veka, skromni knjižni fondovi biblioteka osnovnih i srednjih škola, trebalo je u Jagodini da služe zadovoljavanju potreba za čitanjem. I Gimnazija i Učiteljska škola imale su svoje biblioteke, kako je propisivalo Ministarstvo prosvete, a pred kraj veka insistiralo se i na nastavničkim knjižnicama. Tu su bile i skromne knjižnice đačkih i literarnih družina, koje su pratile ne samo nastavni program, već su raspolagale i delima iz lepe književnosti. Ali, struktura knjižnih fondova u školama i radno vreme i smeštaj biblioteka nisu odgovarali potrebama građana; država je konačno, uz nastojanje Jovana Tomića, upravnika Narodne biblioteke u Beogradu i drugih intelektualaca, odlučila da omogući osnivanje javnih biblioteka u unutrašnjosti zemlje. Ovoj odluci prethodio je rad jedne stručne komisije koja je početkom 1909. godine proučila prilike i uslove u pojedinim opštinama u Srbiji. Zahvaljujući kompetentnosti Jovana Tomića, odlučnosti ministra prosvete Andre Nikolića i spremnosti Glavnog prosvetnog saveta, ubrzo je pripremljen predlog za osnivanje javnih biblioteka; prvo u Pirotu i Negotinu, a zatim su, prema Ukazu kralja Petra I od 27. aprila 1909. godine osnovane i javne biblioteke u Zaječaru, Loznici, Aleksincu i Jagodini.
Odluci kralja da se u Jagodini osnuje Javna biblioteka doprineli su ne samo stavovi Komisije, ministra prosvete i Prosvetnog saveta, već i spremnost čelnika opštine Jagodina i Beličkog sreza, budući da je početak rada ovakve institucije iziskivao i obezbeđivanje određenih smeštajnih, kadrovskih i materijalnih uslova. Prateći razvoj Javne biblioteke u Jagodini od 1909. godine do danas, autorka dr Mila Stefanović je istražila sve raspoložive arhivske i bibliotečke fondove, tragajući za svakom informacijom, pomenom, ili na margini ispisanom podatku, otimajući od zaborava svaki trag koji bi mogao da osvetli, ukaže ili objasni sve promene, probleme, neravnopravnu borbu bibliotekara sa administracijom, budžetom, nedostatkom kadrova i novca za redovno obnavljanje i popunjavanje fonda savremenom literaturom. Ceo taj put javne biblioteke u Jagodini duži od veka, od 1909. do 2011. godine, njen rad, razvoj, sve promene, svi rezultati, svako posustajanje, podizanje i kretanje napred, izložen je hronološki, potkrepljen bogatom arhivskom građom, statističkim podacima i internim nepublikovanim materijalima, koji detaljno, istorijski pouzdano prikazuju ne samo delatnost i napredovanje biblioteke, ma kakav joj naziv u tim decenijama bio, već i život, promenljive društveno-političke, ekonomske i kulturne prilike u Jagodini, pa Svetozarevu, opet u Jagodini i Beličkom srezu kojima je bila namenjena i čije je korisnike, čitaoce trebalo da opslužuje. U svim tim decenijama, u dobrim i lošim zbivanjima koja su često dovodila u pitanje i sam opstanak Javne biblioteke, javljaju se brojna imena već zaboravljenih bibliotečkih poslenika, javnih radnika, vrednih i skromnih kojima su interesovanja čitalaca uvek bila na prvom mestu. Sve njih je, maksimalno se trudeći popisala Mila Stefanović, poznajući kao dugogodišnji bibliotekar sve lepe i teške strane bibliotečkih poslova, svakog bibliotekarskog mesta.
Ratovi,oslobođenja, promene vlasti, nebriga ili razumevanje za rad kulturnih ustanova, otežavale su rad i Javnoj biblioteci u Jagodini. Prolazila je ona kroz razne dobrovoljne, stručne ili nametnute, neprijateljske, laičke i političke promene. Menjali su joj namenu i način rada, spajali je i razdvajali sa mnogim drugim institucijama i družinama različite namene i ciljeva; nije imala stalan izvor prihoda ni stalan stručni kadar – iz državnog budžeta dobijala je malu, neznatnu sumu za nabavku knjižnog fonda, koji se ponekad bogatio samo retkim poklonima knjiga od velikih nacionalnih institucija.
Za ilustraciju promena koje su potresale ovu, jednu od prvih šest javnih biblioteka u Srbiji, današnju Narodnu biblioteku „Radislav Nikčević“ neka posluže samo neki nazivi, koji su je, iako ne suštinski, pratili posle osnivanja, spajanjem sa drugim kulturnim ustanovama u okviru kojih je delovala, kao što su: Građanska čitaonica i javna biblioteka 1920, Narodna knjižnica i čitaonica u Jagodini 1923-1941, Omladinska biblioteka krajem 1944, Biblioteka Sreskog sindikalnog veća 1947, i konačno Narodna biblioteka u Svetozarevu 1956. godine, čiji je osnivač bila opština Svetozarevo, da bi 1973. godine dobila svoj današnji naziv Narodna biblioteka „Radislav Nikčević“.
U knjizi Jagodinsko bibliotekarstvo (1851-2011) koja je pre svega posvećena javnoj, odnosno narodnoj biblioteci u Jagodini, dr Mila Stefanović nije izostavila da istraži, prikaže i analizira, ne samo razvojni put ove biblioteke – ona je pažljivo pratila sve pojavne oblike drugih knjižnica i čitaonica pre i posle Prvog svetskog rata, sve njihove aktivnosti sa knjigom u međuratnom periodu u beličkom srezu, sva uništavanja, pohare i sporu obnovu do Drugog svetskog rata, pa ratno razaranje i ponovni razvoj posleratnog bibliotekarstva u Jagodini, do donošenja Zakona o bibliotekama 1960. godine, koji je jasno odredio osnovne zadatke javnih biblioteka. Ona nije propustila da istakne programe razvoja bibliotekarstva – dugoročne i srednjoročne koji su dali snažan podsticaj daljem razvoju javnih biblioteka, ojačali njihov matični položaj u opštinama, što je pogodovalo daljem razvoju mreže biblioteka.
I kao što je detaljno istražila prvi vek postojanja i uloge čitališta pa biblioteka, autorka je je s istom pažnjom i upornošću istraživala i sistematizovala njen rad u narednim decenijama, ne zadržavajući se samo na šablonskim godišnjim izveštajima i statističkim podacima. Ona je posebno obradila aktivnosti Biblioteke u periodu 1975-1985. godine, naročito se zadržavši na razvoju i transformaciji u bibliotečko-informacioni centar od 1986. do 2000. godine. U tih poslednjih četrdesetak godina, uzimajući u obzir i prvu deceniju 21. veka, dr Mila Stefanović je podvukla postignute rezultate, uprkos teškim devedesetim godinama, raspadu zemlje i NATO bombardovanju; Biblioteka se približila svim standardima, u mnogim oblastima prednjači u Okrugu, razvila je sve oblike matičnosti, neguje široku saradnju na teritoriji opštine, Okruga, regiona, učestvuje u stručnim i naučnim projektima, nastoji da proširi delatnost, trudi se da obezbedi prostor i savremenu računarsku opremu za sve biblioteke – do seoskih knjižnica.
Kolektiv Narodne biblioteke „Radislav Nikčević“ ne zaostaje u praćenju promena i novina u struci, koristeći sve oblike stručnog usavršavanja i uključivanja u projekte promovisane od Narodne biblioteke Srbije, Ministarstva kulture i drugih organizacija koje pomažu primenu međunarodnih projekata u bibliotečko-informacionoj delatnosti. I jedan od poslednjih najznačajniji međunarodni projekat u opštini Jagodina – Agro Lib – Ja za koji je konkurisala Narodna biblioteka „Radislav Nikčević“, ocenjen je među dvanaest najboljih od 349 prispelih iz 49 zemalja sveta, spada među njene izuzetne stručne uspehe.
Osvrćući se na ključne zadatke Narodne biblioteke, Mila Stefanović je posebno obradila svaku organizacionu jedinicu, rad, razvoj i rezultate, naglašavajući nove mogućnosti korišćenja interneta, Virtuelne biblioteke Srbije, elektronske baze same jagodinske biblioteke i druge mogućnosti pretraživanja za potrebe korisnika. Takođe dat je osvrt na bogat program kulturnih aktivnosti od 1961. do 2010. godine – impozantan izbor kvalitetnih programa za decu i odrasle – predavanja, književnih večeri, izložbi, i muzičkih priredbi, usmerenih ka estetskom poimanju stvaralaštva, zbivanja oko nas približavanja knjige najmlađima i ostalim starosnim strukturama. Navedene su sve manifestacije koje godinama neguje Biblioteka: Mesec knjige, Najčitanija knjiga, Dva veka Vuka do susreta sela i druge koje su u celini posvećene knjizi, čitaocima , čitanju.
Prikazana je i nezamenjiva uloga i značaj zavičajnih fondova, centralnog fonda narodne biblioteke koji svojim klasičnim i digitalizovanim zbirkama štiti kulturnu nešto fali Jagodine, zavičajne stvaraoce i njihova dela, obezbeđujući sve informacije iz istorijske prošlosti svih oblasti života i stvaralaštva.
Mila Stefanović nije izostavila ni prikaz stanja i dostignutog nivoa razvoja svih drugih tipova biblioteka u Jagodini i srezu od školskih, specijalnih, do pokretnih seoskih i spomen biblioteka, ističući njihove rezultate i značaj za bibliotekarstvo, knjigu i kulturu.
Isto tako prikazano je članstvo narodne biblioteke u svim strukovnim asocijacijama, sve nagrade i pohvale, sva priznanja. Dat je kompletan popis bibliotečkog kadra za period od 1957. do 2011. godine, naših kolega bibliotekara čiji je rad ugrađen u rezultate i dostignuća ove Biblioteke. U drugom delu knjige dat je popis prenumeranata iz Jagodine i okoline od 1818. do 1870. godine, popis i opis svih knjižnica i čitaonica u seoskim opštinama, nastalih pod uticajem Kulturne lige onih iz međuratnog perioda, kao i vrlo bogat informativni aparat koji dopunjava svako poglavlje knjige, podseća i čuva od zaborava preko 1800 imena ljudi koji su u svom vremenu i na način kako su to najbolje umeli doprineli da knjiga i pisana reč stignu u Jagodinu, da se otvori Čitalište pa biblioteke i knjižnice, da se oformi čitalačka publika, da se u naše vreme digitalizuju fondovi, da seoske biblioteke uđu u međunarodni projekat razmene informacija korišćenjem neophodnih baza podataka.
Sve što je dr Mila Stefanović smestila između korica knjige Jagodinsko bibliotekarstvo (1851-2011) čini je nezaobilaznim štivom, priručnikom za sva dalja proučavanja prošlosti i sadašnjosti biblioteka i bibliotekarstva u Jagodini i okolini. Ovako iscrpno istražena i sistematizovana , bogato dokumentovana i istorijski pouzdana građa o pojavi osnivanju, radu i trajanju čitališta, čitaonica i javnih biblioteka u rasponu od od 160 godina jeste veliki, kapitalni poduhvat koji je iziskivao znanje, iskustvo i entuzujazam – delo kakvih je malo u našem bibliotekarstvu. Svima nama ostaje zadovoljstvo što se 160-ta godišnjica Narodne biblioteke „Radislav Nikčević“ obeležava ovom izuzetnom monografijom, i da Biblioteci, njenom kolektivu i dr Mili Stefanović čestitamo za ideju, rad i objavljivanje ove grafički izuzetno oblikovane publikacije.
ZAVIČAJNI ARHIPELAG – obraćanje autorke dr Mile Stefanović povodom promocije knjige Jagodinsko bibliotekarstvo (1851-2011) 22. juna 2011. u Jagodini u okviru BIBLIONETA
Posebno sam počastvovana da pred kompetentnom publikom, a u okviru BIBLIONETA, bude predstavljena jagodinska bibliotečka monografija. Izuzetno sam ponosna i zahvalna mojoj profesorki dr Desanki Stamatović, što sam na tragu njenih istraživanja i kompleksnih pitanja istorije bibliotekarstva nastavila da popunjavam deo kulturne istoriografije Srbije. Hvala mr Dejanu Taniću na izrečenim ocenama o knjizi a, posebno, kolektivu Narodne biblioteke „Radislav Nikčević“ na čelu sa Vesnom Crnković za podršku tokom istraživanja i obrađivanja ove zahtevne teme. Veliko hvala Slobodanu Štetiću na umetničkom umeću u dizajniranju i lepom izgledu publikacije i Nenadu Zaharu za tehničko oblikovanje knjige. Moje obraćanje u Jagodini, sredini koja je jedno od ostrva u mom zavičajnom arhipelagu, prožeto je, pored akademskog momenta, i bujicom emocija za moje združene zavičaje – prostore topofilije. Prvo ostrvo je moj zavičaj po rođenju, moje Paštrovsko primorje, u mediteranskoj pitomini i izazovima okruženja koji su me odredili na svoj način. Drugo mesto je nekadašnje Svetozarevo, današnja Jagodina, na obalama mora zvanog Velika Morava, gde sam udajom za Ljubomira B. Stefanovića dospela kao student Filološkog fakulteta u Beogradu krajem 1968. godine. Mom pokojnom suprugu i uspomenama na to doba posvetila sam i ovu knjigu. Treće ostrvo je Kragujevac u suvozemnom Šumadijskom moru, gde sam provela 32 godine života i profesionalnog razvoja. Bibliotekari me razumeju da je kategorija zavičajnosti bitna odrednica svakog polazišta, pa sam je i ja usmerila ka tom polju bibliografskog putokaza, uverena da sam se odužila svakom ostrvu mog arhipelaga. Nevesta u svadbenom krugu je posvećena Paštrovićima, Kragujevac i Jagodina dobili su svoje istorije bibliotekarstva, a sebi za dušu okrenula sam se književnim esejima koji su rasuti po srpskoj periodici. Bogata sam i srećna što u zavičajnim fondovima mojih životnih i radnih ostrva postoje dela na koja sam ponosna, jer su pisana impulsom istraživača i kao izuzetna emotivna investicija.
knjiga pred vama, kao svojevrsni bibliotečki leksikon, upotpuniće neke nepoznanice kulturne baštine Jagodine. Početku istraživanja prethodila je priprema u duhu „mentalne arheologije“, a to znači usmeriti se na dugotrajno kopanje po arhivskoj građi i objavljenim izvorima. Prema temi istraživanja postavila sam se kao neko ko nije ništa znao o Jagodini pa kreće da je otkriva, sve u uverenju da je delotvornije isključiti prethodna saznanja i emocije i posegnuti za prigodnom naučnom aparaturom i objektivnim pristupom. Taj put je bio duži, ali je efikasnije doveo do željenog cilja – gotove knjige o jagodinskom bibliotekarstvu. Ispunjava me osećanje spokoja da je pretraga izvorne građe, objavljene i neobjavljene literature urodila plodom i pri tom obogatila moja saznanja o Jagodini kao izuzetnom mestu rođenja i profesionalnog rada najznačajnijih ljudi srpske istoriografije tokom vekova. Mnoge institucije kulture doprinele su razvoju građanskog duha i odredile Jagodinu kao poželjno mesto života, privatnog i državnog posla u prošlosti. Želim Jagodincima da nastave da bogate svoju sredinu u duhu starih vremena i kulturnog napretka, kako bi Jagodina bila prepoznatljiva kao razvijeno središte Pomoravlja i Srbije. Srećan rad bibliotekarima, domaćinima i gostima.
