Večeras je pred prepunom salom Kluba književnika “Đura Jakšić“ u Jagodini održano poetsko veče posvećeno zbirci pesama “Petrov vrt“ autora Dragana Radovića. O zbirci su govorili predsednik Kluba književnika Ratko Stoilović i direktor jagodinske gradske biblioteke, profesor Milun Vasić, a stihove iz zbirke je nadahnuto kazivala Miroslava Miljković, književnica.
Ovo odlično posećeno književno veče nastavak je dobre saradnje Književnog kluba “Đura Jakšić“ i Narodne bibliotke u Jagodini, a na radost mnogobrojnih poklonika lepe reči u našem gradu.
Reč kritičara Miluna Vasića:
POETSKI PUTOPIS DRAGANA RADOVIĆA
Retko koji srpski književnik uspeva da se oslobodi okova svoga regionalnog porekla, svoga jezika – lokalnog idioma i uzdigne se do nivoa nečega što bismo uslovno mogli nazvati nivoom nacionalne književnosti. Tako će Bećković kroz sva svoja dela predvidivo pevati i pripovedati na jeziku predaka, a Ćopić i Kočić će celog veka pričati priču o istom kraju i istim ljudima. Ova pojava je još prisutnija kod pesnika, koji svoju ograničenost na govor svog kraja obično brane metaforičnom slikom o „jeziku posisanom sa majčinim mlekom“.
Oni pesnici koji se usude da ponekad i pobegnu iz avlije svog jezika, a poseduju vanrednu snagu talenta postaju vlasništvo celog naroda i time objedinjuju ne samo srpsko pesništvo, već i srpsku kulturu i bivstvovanje na ovoj raskrsnici istorijskih vetrova. Ovde mi na pamet pada Dučić, koji sa pravom ponevši titulu ‘knez pesnika’, u svom stvaralaštvu u neraskidivu celinu povezuje plemenitost i starostavnost Dubrovnika, ponositost i rečitost Hercegovine, ali i školovani ‘beogradski stil’ početka dvadesetog veka.
Imamo sreću da i danas i ovde imamo pesnika koji u svom stvaralaštvu snažno objedinjuje moravsku crnicu i azur Jadrana, isposnička lica ravaničkih svetaca i romaničku i gotičku raskoš primorskih crkava, zdravu lepotu šumadijskih seljanki i uzdržanu ženstvenost peraštanskih gospi.
Čovek sa dva zavičaja i dva jezika, ali sa jednom prepoznatljivom pesničkom veštinom, Dragan Radović i novom pesničkom zbirkom „Petrov vrt“ dokazuje da zaslužuje gore navedeno poređenje sa Dučićem. Egzaltirani poetski putopis po Boki, „nevjesti Jadrana“, originalnom „sinkopiranom“ versifikacijom, ciljano oneobičenom leksikom i nizom toponima koji u sebi kao da sadrže rebus koji samo vešti mogu da reše sve vreme ima samo jednu temu: pesnikovu opijenost životom.
Tematski, ova zbirka je na izgled raznolika. Ima tu, naravno, najviše ljubavne poezije, ali se pesnik ne libi ni deskriptivnih, ni refleksivnih poetskih razmatranja.
Pesme „Petrov vrt“, „Ponornica“, „Učiteljica“, „Bječve“ pevaju o ženi u formi molitve – obraćanjem njenim čudima tela, obožavanjem njene suštine koja ulepšava ovaj svet i daje mu smisao. I druge pesme koje imaju dominantno drugačije preokupacije bar jednim stihom obrate se lepoti žene, makar kao personifikaciji lepote prizora.
Deskriptivne pesme se, uglavnom, odnose na poetski opis mora, gradova i predela dublje u zaleđu zaliva. Opisi su, na prvi pogled, konkretni – tu su imena naselja i lokaliteta, ali u pravom impresionističkom maniru, o tim imenovanim predelima saznajemo samo ono što o njima oseća pesnik.
Refleksivna poezija u zbirci, prisutna u pesmi „Sudba“, bavi se ličnom sudbinom čoveka upoređenom, u maniru starih Dubrovčana sa morskom pučinom, dok je pesma „Svetkovina“ rodoljubivi omaž srpskom zaleđu Boke u kome je vreme stalo, ali ljubav prema svojim korenima traje i jača. Slična ovoj je i pesma „Luč“ koja na krilima poetske imaginacije spaja Novi i Moravu, Perast i Studenicu potvrđujući pesnikovu pripadnost glavnom toku naše nacionalne književnosti.
Opijenost ljubavlju i lepotama Boke i Novoga, ali i ekstatično uživanje u životu karakterišu i ovu Radovićevu zbirku, pa će, verujemo, stalno vraćanje njenim stihovima predstavljati zadovoljstvo krugu čitalaca koji, bar u Jagodini, poseduje istančani ukus i osećaj za književni kvalitet.
“ class=“foogallery-shortcode“>NaslovDatumTemplateMediaShortcode