Još pre 50 godina jedan američki psiholog je deci puštao kratke filmove u kome glavni „junak“ udara jednu lutku nalik na balon po imenu „Bobo“, a mi ga možemo zvati Boba. Kasnije su ta deca imala priliku da budu nasamo sa istom lutkom i mogla su da se igraju sa njom kako god požele. Mnoga deca su imitirala ponašanje junaka iz filma i udarali su lutku.
Ovaj eksperiment je pokazao ono čega se mnogi roditelji plaše – da deca gledajući televiziju, jutube klipove, pojedine crtane filmove, igrajući igrice – uče loše ponašanje. To je jedan od razloga što neki roditelji ograničavaju vreme koje deca provode ispred TVa ili kompjutera. Iz istog razloga, podstiče se da se deca druže, igraju napolju, bave sportom, čitaju knjige.
Možemo se pitati, šta je to u nama ljudima pa nas nagoni da budemo nasilni, kao što su deca iz eksperimenta bila prema Bobi? Psihologija pruža mnogo različitih odgovora a jedan od njih glasi: ljudi često uče ponašanje ugledajući se na druge ljude! To znači da deca gledaju kako se ljudi u njihovom okruženju ponašaju – roditelji, nastavnici, drugari i kasnije ta ponašanja ponavljaju. Ovaj način učenja je jako važan. Na primer, na času fizičkog učimo kako se radi dvokorak u košarci, ili preskakanje kozlića tako što gledamo nastavnika kako to radi. Nastavnik obično pokazuje korak po korak, mi gledamo i kasnije pokušavamo da ponovimo. Takođe, deca obično nauče da se javljaju poznatim ljudima na ulici od roditelja, baka i deka. Kada šetamo sa njima, mi vidimo da se oni javljaju svojim prijateljima, rođacima, komšijama i tako učimo da i sami to radimo.
Problem je što ljudi ne rade uvek samo lepe i korisne stvari, pa se dešava se da ih vidimo kako rade i nešto loše – viču, psuju, nerviraju se, neljubazni su ili čak agresivni. Takve stvari dosta često možemo da vidimo i na televeziji. Naši roditelji se plaše da ćemo gledajući loš program, naučiti loše stvari – da budemo grubi, nepristojni, ili čak nasilni. Njihov strah je opravdan, pogledajte samo šta se desilo sirotom Bobi! Dovoljno je bilo da ga jedno dete udari, da to neko snimi i snimak pusti njegovim vršnjacima. Neka deca koja su to videla, ponavljala su takvo ponašanje.
Boba je lutka od gume i on nije živo biće pa ne može da doživi bol, tugu, poniženje. Ljudi pak mogu doživeti sva ta negativna osećanja ako ih neko fizički povredi ili uvredi rečima.
Zbog toga je važno da ne ponavljamo tuđe ružne ili nasilne postupke. Mi ljudi smo pametna bića i ne učimo samo imitacijom – vidimo šta neko radi pa ponavljamo isto. Mi imamo mozak i možemo da razmislimo o tom ponašanju koje smo videli. Ako je ponašanje ružno, nepristojno, nasilno ili glupo, pa nećemo ga valjda ponavljati? Možemo mi i mnogo bolje i lepše od toga!
