Још пре 50 година један амерички психолог је деци пуштао кратке филмове у коме главни „јунак“ удара једну лутку налик на балон по имену „Бобо“, а ми га можемо звати Боба. Касније су та деца имала прилику да буду насамо са истом лутком и могла су да се играју са њом како год пожеле. Многа деца су имитирала понашање јунака из филма и ударали су лутку.
Овај експеримент је показао оно чега се многи родитељи плаше – да деца гледајући телевизију, јутубе клипове, поједине цртане филмове, играјући игрице – уче лоше понашање. То је један од разлога што неки родитељи ограничавају време које деца проводе испред ТВа или компјутера. Из истог разлога, подстиче се да се деца друже, играју напољу, баве спортом, читају књиге.
Можемо се питати, шта је то у нама људима па нас нагони да будемо насилни, као што су деца из експеримента била према Боби? Психологија пружа много различитих одговора а један од њих гласи: људи често уче понашање угледајући се на друге људе! То значи да деца гледају како се људи у њиховом окружењу понашају – родитељи, наставници, другари и касније та понашања понављају. Овај начин учења је јако важан. На пример, на часу физичког учимо како се ради двокорак у кошарци, или прескакање козлића тако што гледамо наставника како то ради. Наставник обично показује корак по корак, ми гледамо и касније покушавамо да поновимо. Такође, деца обично науче да се јављају познатим људима на улици од родитеља, бака и дека. Када шетамо са њима, ми видимо да се они јављају својим пријатељима, рођацима, комшијама и тако учимо да и сами то радимо.
Проблем је што људи не раде увек само лепе и корисне ствари, па се дешава се да их видимо како раде и нешто лоше – вичу, псују, нервирају се, нељубазни су или чак агресивни. Такве ствари доста често можемо да видимо и на телевезији. Наши родитељи се плаше да ћемо гледајући лош програм, научити лоше ствари – да будемо груби, непристојни, или чак насилни. Њихов страх је оправдан, погледајте само шта се десило сиротом Боби! Довољно је било да га једно дете удари, да то неко сними и снимак пусти његовим вршњацима. Нека деца која су то видела, понављала су такво понашање.
Боба је лутка од гуме и он није живо биће па не може да доживи бол, тугу, понижење. Људи пак могу доживети сва та негативна осећања ако их неко физички повреди или увреди речима.
Због тога је важно да не понављамо туђе ружне или насилне поступке. Ми људи смо паметна бића и не учимо само имитацијом – видимо шта неко ради па понављамо исто. Ми имамо мозак и можемо да размислимо о том понашању које смо видели. Ако је понашање ружно, непристојно, насилно или глупо, па нећемо га ваљда понављати? Можемо ми и много боље и лепше од тога!
