Добитник „Златног ћурана“ за животно дело на 47. „Данима комедије“ у Јагодини Предраг Ејдус представљен је у среду, 21. марта у јагодинској Народној библиотеци „Радислав Никчевић“.
У разговору који је са њим водила Зорица Стојиновић, уредница програма у Културном центру Јагодина, великан српског глумишта је своју животну причу започео одговором на питање откуд он заправо у глуми:
„Чињеница је да сам ја црна овца у фамилији. Моји деда и баба били су први стоматолози у Београду када су се 1909. године доселили из Летоније, моја тетке по оци и мајци биле су такође лекари, мој отац је био грађевински инжењер, једна сестра научник, друга инжењер, па је отац мислио да ћу и ја да будем грађевински инжењер. Када сам се одлучио за глуму, доживели су велико изненађење.“
Љубитељима позоришта који су се у великом броју окупили у градској библиотеци Ејдус је открио да га је у свет глуме практично „одвела“ Светлана Бојковић док је још био ученик природно-математичког смера 14. Београдске гимназије.Она му је једног дана пришла је на великом одмору и питала га да ли жели да учествује у рециталу.
„Прво сам помислио да ми се можда набацује, али када сам схватио да то баш и није могуће, питао сам је да ли то значи да можемо да одсуствујемо с наставе. Када ми је потврдила да можемо, пристао сам без размишљања. Док сам говорио стихове Рабиндранат Тагоре, осећај ме је вукао, знао сам да осећам и разумем поезију и да немам трему. Наш рецитал је победио на фестивалу, а пошто су чланови жирија били руководиоци „Дадова“, који је у то време био један од најјачих аматерских позоришта, примили су ме у то позориште.“
Од тада, сва његова претходна интересовања пала су у други план, а позориште и књижевност су му постали најважније ствари у животу. Само је о томе размишљао. У трећем разреду гимназије знао је да ће да упише глуму.
„То ми је пошло за руком, а био сам и стипендиста Савременог позоришта. У трећој и четвртој години радили смо испитне представе у комбинацији са професионалним глумцима, које су игране у редовном репертоару, што није био обичај. Одмах по дипломирању Народно позориште ми је понудило ангажман, тако да сам 1972. године постао његов члан.“
