Dobitnik „Zlatnog ćurana“ za životno delo na 47. „Danima komedije“ u Jagodini Predrag Ejdus predstavljen je u sredu, 21. marta u jagodinskoj Narodnoj biblioteci „Radislav Nikčević“.
U razgovoru koji je sa njim vodila Zorica Stojinović, urednica programa u Kulturnom centru Jagodina, velikan srpskog glumišta je svoju životnu priču započeo odgovorom na pitanje otkud on zapravo u glumi:
„Činjenica je da sam ja crna ovca u familiji. Moji deda i baba bili su prvi stomatolozi u Beogradu kada su se 1909. godine doselili iz Letonije, moja tetke po oci i majci bile su takođe lekari, moj otac je bio građevinski inženjer, jedna sestra naučnik, druga inženjer, pa je otac mislio da ću i ja da budem građevinski inženjer. Kada sam se odlučio za glumu, doživeli su veliko iznenađenje.“
Ljubiteljima pozorišta koji su se u velikom broju okupili u gradskoj biblioteci Ejdus je otkrio da ga je u svet glume praktično „odvela“ Svetlana Bojković dok je još bio učenik prirodno-matematičkog smera 14. Beogradske gimnazije.Ona mu je jednog dana prišla je na velikom odmoru i pitala ga da li želi da učestvuje u recitalu.
„Prvo sam pomislio da mi se možda nabacuje, ali kada sam shvatio da to baš i nije moguće, pitao sam je da li to znači da možemo da odsustvujemo s nastave. Kada mi je potvrdila da možemo, pristao sam bez razmišljanja. Dok sam govorio stihove Rabindranat Tagore, osećaj me je vukao, znao sam da osećam i razumem poeziju i da nemam tremu. Naš recital je pobedio na festivalu, a pošto su članovi žirija bili rukovodioci „Dadova“, koji je u to vreme bio jedan od najjačih amaterskih pozorišta, primili su me u to pozorište.“
Od tada, sva njegova prethodna interesovanja pala su u drugi plan, a pozorište i književnost su mu postali najvažnije stvari u životu. Samo je o tome razmišljao. U trećem razredu gimnazije znao je da će da upiše glumu.
„To mi je pošlo za rukom, a bio sam i stipendista Savremenog pozorišta. U trećoj i četvrtoj godini radili smo ispitne predstave u kombinaciji sa profesionalnim glumcima, koje su igrane u redovnom repertoaru, što nije bio običaj. Odmah po diplomiranju Narodno pozorište mi je ponudilo angažman, tako da sam 1972. godine postao njegov član.“
