Кнегиња Милица – монахиња Евгенија (1335-1405.)
Први досад познати писани помен Јагодине је разрешница млетачког трговца Живулина Станишића из 1399. год., коју је издала у Јагодини Кнегиња Милица Хребељановић, једна од најмоћнијих жена средњовековне Србије, Кнегиња Милица или како је народ назива, царица Милица је потомак лозе Немањића, рођена је 1335. год. а удата је око 1353. год. за кнеза Лазара Хребељановића. Она је после његове погибије 1389. год. на Косову храбро и одлучно преузела водећу улогу у држави Лазаревића, самим тим и велико бреме одговорности. Оставши у опустошеној Србији, принуђена је била да се поред мајчинских обавеза посвети и државничким пословима у којима је исказала изузетну дипломатску мудрост. Она је прва жена у историји Срба која је заједно са Јефимијом, удовицом деспота Угљеше, била дипломатски посредник. Недуго после Косовске битке, видевши да угарски краљ Жигмунд припрема напад на Србију она прихвата савез са Турцима. Цена којом је српска кнегиња платила овај савез била је превелика. Поред вазалног односа Србије према Турској,она је поднела и личну жртву. Најмлађу кћер Оливеру морала је да уда за турског султана Бајазита. Поред мудрости владара, доказала се и као мудар родитељ мирећи завађене синове. Она одлази у Цариград код зета Бајазита и умешном дипломатијом спашава сигурне смрти свог сина Стефана. Кнегиња Милица успева да мошти свога мужа Лазара 1391.године, пренесе из цркве Светог Вазнесења у Приштини у Лазареву задужбину, манастир Раваницу, надомак Јагодине а мошти свете Петке из Видина пренесе у Србију. На основу података познавалаца историје средњовековне Србије, сазнајемо да је сачувано седам писаних докумената за које се поуздано трвди да је њихов аутор била кнегиња Милица. Њено име везује се и за доброчинства према бројним манастирима и црквама. Са патријархом Данилом ИИИ и сином Стефаном, 1392. године издаје повељу манастиру Хиландару даривајући му неколико села и цркву, затим дарује руски манастир на Светој гори, дарује манстир Дечане после пљачке Турака и помаже подизање манастира Сисојевац код Раванице у близини Јагодине.
Њене врлине оставиле су дубок траг у епском памћењу српског народа и уткане у вечност у вероватно најлепшем циклусу српске епике – косовском циклусу. Царица Милица остала је највољенија српска царица. Круна њеног задужбинарства је манастир Љубостиња, где се Милица 1393. године замонашила и умрла 1405. године као монахиња Евгенија. Поред бављења државним пословима ова Српкиња је оставила веома речито сведочанство у књижевности написавши „Молитву матере“ и „Удовство мојему женик“. Потврђује се, дакле ко зна по који пут да је снага написане речи огромна. Кнегиња Милица, је прва у писаном документу поменула назив – Јагодина, а у знак захвалности 2007. год. Јагодинци су јој подигли споменик.Уместо неког закључка можемо навести речи Константина Филозофа из „Житија Стефана Лазаревића“ који описују Кнегињу:
„Достојна славе и веома мудра мати, која је превазишла многе изабране матере… храбра жена, имала је све врлине…А будући у толикој власти, знала је и светске (ствари) у којима је тешко снаћи се; и по лепоти беше не само жена, него и Дисејс многи у саветима“.
Лепосава Мијушковић (1882-1910.)
Затим, једна не тако позната Јагодинка али свакако јунакиња свога доба, једна од првих социјалисткиња и књижевница без малограђанских баријера Лепосава Мијушковић. Рођена 1882.год. Вишу женску школу у Београду завршила је као најбољи ђак ове школе. У Цириху завршава Универзитет и постаје једна од ретних веома образованих жена тог времена. У јагодинском округу је радила као сеоска учитељица. Од 1905. године објављује у „Српском књижевном гласнику“ приповетке: „Утисци живота“, „Прича о души“ и „Близу смрти“ и неколико песама: „Миришу јорговани“, „Земља“ и „Мисли“. Она је унела нове идеје својствене духу модерног човека у књижевност пишући о необичним темама, самодеструкцији и смрти, слободној љубави, хомосексуалности и изневереном пријатељству. У својим причама дневнички прецизно бележи своје мисли и осећања. Њени ликови су углавном интелектуалке и бунтовне жене. Највероватније аутобиографског карактера у причама се ређају проживљени исечци живота натопљени искреном патњом о смелој љубави која је за оно време помало збуњујућа. Искреност у њеном стваралаштву није злоупотребљена као некакав лирски животопис већ се тицала тражења одговора на питања која се тичу искрености у исказивању осећања као предуслов да се неке баријере малограђанског окужења заобиђу ако их је већ немогуће разбити.
Њена прерана смрт је сврстава је у круг писаца који су праг живота прекорачили рано, не стигавши да за собом оставе већи број својих дела. Њен невелики књижевни опус, иако до данас није потпуно истражен, могао би се означити као наговештај доласка песника који су зашли у тамну страну људске душе и изнели на површину „вибрирање психичког сумрака“ попут Диса и Душана Срезојевића, на кога је Лепосава и директно утицала, јер га је лично познавала.
Тајна коју је скривала њена породица, чак и службена белешка да је умрла од туберкулозе, сведочи да се на њено стваралаштво и начин живота није гледало благонаклоно. А њено учешће у двобоју са најбољом пријатељицом која јој је била супарница или је можда изневерила њена осећања, био је гест преко кога се из више разлога није могло прећи. Лепосава умире 1910. год. у 28. години живота од последица рањавања у двобоју.Тек у 20. веку, њене приче су прикупњене из часописа и 1996. год. објавњене у форми књиге.
О њој књижевни критичар Јован Скерлић пише ,,Све што је ова млада и даровита девојка писала одавало је јако развијену самосталну личност и сасвим оригиналан таленат. Њен стил, књижевни и леп, имао је нечега врло личнога, што се складно поклапало са искрено аутобиографским карактером њених импресионистичких приповедака. Рана смрт Лепосаве Мијушковић лишава српску књижевност јако лепе наде…“
Милица Јаковљевић (1887-1952.)
Најчитанија српска новинарка и књижевница између два светска рата. Сестра славног Стевана Јаковљевића, Милица Јаковљевић, рођена је 1887. године у Јагодини. Учитељску школу завршава у Београду и ради као сеоска учитељица. Након Првог светског рата преселила се у Београд где започиње новинарску каријеру у београдским „Новостима“, затим „Штампи“. У ,„Недељним илустрацијама“ ради као сарадник а касније и као уредник. Говорила је руски и француски. У то време није било много жена међу новинарима. Милица је уврштена у сто најзначајнијих новинара, међу којима су само три жене. Међутим, широј јавности остала је позната по својој љубавној прози у којој је описала живот грађанске класе у међуратној Југославији. Многи су је називали Џејн Остин
српске књижевности због једноставног, сликовитог стила и љубавног
лаког садржаја.
Под псеудонимом Мир Јам, објављује велики број романа, између осталих : „Рањени орао“, „То је било једне ноћи на Јадрану“, „Мала супруга“ … као и позоришне комаде „Тамо далеко“ и „Еманципована породица“. Иако је писала о љубави и браку, никада се није удавала. О њеним најинтимнијим осећањима и доживљајима се превише није знало, углавном се нагађало. Дотерана, негована и лепа патријахална девојка Мир Јам имала је бурне љубави. Кажу, да је била сушта супротност јунакињама из својих романа.
Њен књижевни свет, испуњен лепотом, завршио се почетко 1952. год., када је добила запљење плућа и умрла. С обзиром да је била у немилости тадашњих власти, вест о њеној смрти нису објавиле ни једне новине. Међутим, њена дела су доживела бројна издања, нека су и екранизована. Године 2009. је изашла и њена аутобиографија „Изданци Шумадије“. Ма шта се мислило о њеним књигама, које су имале и имају небројено много читалаца, данас остају доказ да је и та врста литературе непролазна.
Надежда Аџић – игуманија Ана(1900-1975.)
Следећа за нас Јагодице значајна је Надежда Аџић.Рођена је 1900. године. Отац Сретен је био један од најзначајнијих српских педагога у то време и директор Учитељске школе. У Јагодини проводи детињство и завршава три разреда основне школе. Још као девојчица, показивала је интересовање за живот српских монахиња у манастирима, зато своје школовање наставља у реномираном школском Заводу “Света Марија“ у Турн Северину у Румунији, где је васпитавана у монашком реду часних сестара. У време ратних година 1915/18. год. прекида школовање и враћа се родитељима у Јагодину. Придружује се 1916. год. „Првом есперанто клубу“ који је основао њен отац. Надежду сврставају у пионире есперанто покрета у Србији. Од 1921. године живи у Београду где завршава Школу за примену декоративне уметности и ради као наставница. Инетресовање за духовним животом снажи, нарочито после смрти њених родитеља. На позив владике Николаја Велимировића, 1935. године одлази у Битољ и преузима вођење његове новоотворене задужбине, дечјег хранилишта „Богдај“. Вођена хришћанском љубављу свој живот посвећује сиромашнима, болеснима и деци. У својим белешкама Надежда је записивала своја размишљања и осећања која су на њу остављали сусрети и разговори са владиком Николајем Велимировићем. По избијању Другог светског рата дечје хранилиште у Битољу је затворено а она са монахињама долази у Србију и исте године оснива „Дечје склониште“, такође под покровитељством Владике Николаја.
Духовна следбеница владике Николаја и једна од најобразованијих игуманија, Надежда Аџић 1948. год. се замонашила у манастиру Сретење у Овчарско-кабларској клисури и добила је монашко име Ана. Већ следеће 1949. год. са још неколико сестара прелази у манастир Враћевшницу, где је 1952. године примила игумански чин. Крхког здравља умире 1975. године.
Коло српских сестара
Свакако једно од најзначајнијих друштава, Коло српских сестара које је формирано почетком 20. века у јагодинском округу као једно од најактивнијих и најуспешнијих хуманитарних женских удружења.
Први помен јагодинског удружења жена Кола српских сестара сачуван је у крагујевачком листу „Јавност“ из 1903. године. Овај податак је значајан због тога што казује да је јагодинска подружница Кола српских сестара формирана отприлике у исто време када је основан Главни одбор у Београду. Као патриотско удружење жена имало је за циљ пружање духовне и материјалне помоћи Србима. Прва Председница ове организације хуманих јагодинки од оснивања 1903. год. до 1915. године је Живка Николић. Она је потицала је из угледне јагодинске породице и била је удата за професора јагодинске гимназије. Чланице јагодинског Кола српских сестара осим новчане помоћи, прикупљања санитетског материјала, помагале су и као болничарке с обзиром да су у Јагодини за време балканских ратова 1912/13. год. биле две војне болнице. У пероду између балканских и Првог светског рата активност Кола била је организовање помоћи у новоослобођеним крајевима.
Од почетка Првог светског рата, 1914. год. поред рада у болници организација Кола срспких сестара бави се и другим активностима, пре свега збрињавањем великог броја избеглица. Једна од истакнутих чланица овог удружења је била лекар Неда Јовановић, једини школовани медицинар у Јагодини и околини, иначе управник резервне војне болнице у Јагодини за време Првог светског рата. Прва седница Кола српских сестара у ослобођеној Јагодини одржана је октобра 1919. год. за нову председницу изабрана је Негосава Трајковић. Указом краља Александра И Карађорђевића 1928. год. Негосава је била одликована Орденом Светог Саве В. Осим бројних добротворних активности прикупљана су новчана средства после великих поплава 1926. године. Коло српских сестара у Јагодини покренуло је иницијативу за подизање Спомен-костурнице страдалим српским војницима у ратовима 1912-1918.године, који је подигнут 1927. год. у порти Старе цркве у Јагодини. Јагодинско Коло српских сестара поред хуманитарног рада имало је и кулурно-просветитељску мисију. Оргаизовало је балове, приредбе за децу, позоришне представе али и научно – популарна предавања. Ове изузетне Јагодинке имале су и активну сарадњу са осталим хуманитарним женским друштвима „Кнегиња Зорка“, „Српска мајка“. Сарадања ових хуманих јагодинских жена, резултирала је отварањем 1934. год. „Дома стараца и старица у Јагодини „Милосрђе“. Јагодинско Коло је учествовало у припремама везаним за подизање споменика Јагодинцима погинулим за ослобођење и уједињење 1912-1918. год. на Скверу у ценру Јагодине. Јелена Шохајевић је председница јагодинског кола српских сестара од 1930-1941. год. Била је супруга др Шохаја, у то време најпознатијег јагодинског лекара. Ове пожртвоване Јагодинке успешно су водиле своје удружење до уласка немачког окупатора у Јагодину средином 1941.год. када је забрањен рад свих хуманитарних друштава.
У јесен 1995. год. у Саборном храму светих апостола Петра и Павла оджана је оснивачка скупштина Кола срспких сестара на којој је ова организација после скоро пола века обновљена и наставила свој хуманитарни рад који траје до данас.
