Kneginja Milica – monahinja Evgenija (1335-1405.)
Prvi dosad poznati pisani pomen Jagodine je razrešnica mletačkog trgovca Živulina Stanišića iz 1399. god., koju je izdala u Jagodini Kneginja Milica Hrebeljanović, jedna od najmoćnijih žena srednjovekovne Srbije, Kneginja Milica ili kako je narod naziva, carica Milica je potomak loze Nemanjića, rođena je 1335. god. a udata je oko 1353. god. za kneza Lazara Hrebeljanovića. Ona je posle njegove pogibije 1389. god. na Kosovu hrabro i odlučno preuzela vodeću ulogu u državi Lazarevića, samim tim i veliko breme odgovornosti. Ostavši u opustošenoj Srbiji, prinuđena je bila da se pored majčinskih obaveza posveti i državničkim poslovima u kojima je iskazala izuzetnu diplomatsku mudrost. Ona je prva žena u istoriji Srba koja je zajedno sa Jefimijom, udovicom despota Uglješe, bila diplomatski posrednik. Nedugo posle Kosovske bitke, videvši da ugarski kralj Žigmund priprema napad na Srbiju ona prihvata savez sa Turcima. Cena kojom je srpska kneginja platila ovaj savez bila je prevelika. Pored vazalnog odnosa Srbije prema Turskoj,ona je podnela i ličnu žrtvu. Najmlađu kćer Oliveru morala je da uda za turskog sultana Bajazita. Pored mudrosti vladara, dokazala se i kao mudar roditelj mireći zavađene sinove. Ona odlazi u Carigrad kod zeta Bajazita i umešnom diplomatijom spašava sigurne smrti svog sina Stefana. Kneginja Milica uspeva da mošti svoga muža Lazara 1391.godine, prenese iz crkve Svetog Vaznesenja u Prištini u Lazarevu zadužbinu, manastir Ravanicu, nadomak Jagodine a mošti svete Petke iz Vidina prenese u Srbiju. Na osnovu podataka poznavalaca istorije srednjovekovne Srbije, saznajemo da je sačuvano sedam pisanih dokumenata za koje se pouzdano trvdi da je njihov autor bila kneginja Milica. Njeno ime vezuje se i za dobročinstva prema brojnim manastirima i crkvama. Sa patrijarhom Danilom III i sinom Stefanom, 1392. godine izdaje povelju manastiru Hilandaru darivajući mu nekoliko sela i crkvu, zatim daruje ruski manastir na Svetoj gori, daruje manstir Dečane posle pljačke Turaka i pomaže podizanje manastira Sisojevac kod Ravanice u blizini Jagodine.
Njene vrline ostavile su dubok trag u epskom pamćenju srpskog naroda i utkane u večnost u verovatno najlepšem ciklusu srpske epike – kosovskom ciklusu. Carica Milica ostala je najvoljenija srpska carica. Kruna njenog zadužbinarstva je manastir Ljubostinja, gde se Milica 1393. godine zamonašila i umrla 1405. godine kao monahinja Evgenija. Pored bavljenja državnim poslovima ova Srpkinja je ostavila veoma rečito svedočanstvo u književnosti napisavši „Molitvu matere“ i „Udovstvo mojemu ženik“. Potvrđuje se, dakle ko zna po koji put da je snaga napisane reči ogromna. Kneginja Milica, je prva u pisanom dokumentu pomenula naziv – Jagodina, a u znak zahvalnosti 2007. god. Jagodinci su joj podigli spomenik.Umesto nekog zaključka možemo navesti reči Konstantina Filozofa iz „Žitija Stefana Lazarevića“ koji opisuju Kneginju:
„Dostojna slave i veoma mudra mati, koja je prevazišla mnoge izabrane matere… hrabra žena, imala je sve vrline…A budući u tolikoj vlasti, znala je i svetske (stvari) u kojima je teško snaći se; i po lepoti beše ne samo žena, nego i Disejs mnogi u savetima“.
Leposava Mijušković (1882-1910.)
Zatim, jedna ne tako poznata Jagodinka ali svakako junakinja svoga doba, jedna od prvih socijalistkinja i književnica bez malograđanskih barijera Leposava Mijušković. Rođena 1882.god. Višu žensku školu u Beogradu završila je kao najbolji đak ove škole. U Cirihu završava Univerzitet i postaje jedna od retnih veoma obrazovanih žena tog vremena. U jagodinskom okrugu je radila kao seoska učiteljica. Od 1905. godine objavljuje u „Srpskom književnom glasniku“ pripovetke: „Utisci života“, „Priča o duši“ i „Blizu smrti“ i nekoliko pesama: „Mirišu jorgovani“, „Zemlja“ i „Misli“. Ona je unela nove ideje svojstvene duhu modernog čoveka u književnost pišući o neobičnim temama, samodestrukciji i smrti, slobodnoj ljubavi, homoseksualnosti i izneverenom prijateljstvu. U svojim pričama dnevnički precizno beleži svoje misli i osećanja. Njeni likovi su uglavnom intelektualke i buntovne žene. Najverovatnije autobiografskog karaktera u pričama se ređaju proživljeni isečci života natopljeni iskrenom patnjom o smeloj ljubavi koja je za ono vreme pomalo zbunjujuća. Iskrenost u njenom stvaralaštvu nije zloupotrebljena kao nekakav lirski životopis već se ticala traženja odgovora na pitanja koja se tiču iskrenosti u iskazivanju osećanja kao preduslov da se neke barijere malograđanskog okuženja zaobiđu ako ih je već nemoguće razbiti.
Njena prerana smrt je svrstava je u krug pisaca koji su prag života prekoračili rano, ne stigavši da za sobom ostave veći broj svojih dela. Njen neveliki književni opus, iako do danas nije potpuno istražen, mogao bi se označiti kao nagoveštaj dolaska pesnika koji su zašli u tamnu stranu ljudske duše i izneli na površinu „vibriranje psihičkog sumraka“ poput Disa i Dušana Srezojevića, na koga je Leposava i direktno uticala, jer ga je lično poznavala.
Tajna koju je skrivala njena porodica, čak i službena beleška da je umrla od tuberkuloze, svedoči da se na njeno stvaralaštvo i način života nije gledalo blagonaklono. A njeno učešće u dvoboju sa najboljom prijateljicom koja joj je bila suparnica ili je možda izneverila njena osećanja, bio je gest preko koga se iz više razloga nije moglo preći. Leposava umire 1910. god. u 28. godini života od posledica ranjavanja u dvoboju.Tek u 20. veku, njene priče su prikupnjene iz časopisa i 1996. god. objavnjene u formi knjige.
O njoj književni kritičar Jovan Skerlić piše ,,Sve što je ova mlada i darovita devojka pisala odavalo je jako razvijenu samostalnu ličnost i sasvim originalan talenat. Njen stil, književni i lep, imao je nečega vrlo ličnoga, što se skladno poklapalo sa iskreno autobiografskim karakterom njenih impresionističkih pripovedaka. Rana smrt Leposave Mijušković lišava srpsku književnost jako lepe nade…“
Milica Jakovljević (1887-1952.)
Najčitanija srpska novinarka i književnica između dva svetska rata. Sestra slavnog Stevana Jakovljevića, Milica Jakovljević, rođena je 1887. godine u Jagodini. Učiteljsku školu završava u Beogradu i radi kao seoska učiteljica. Nakon Prvog svetskog rata preselila se u Beograd gde započinje novinarsku karijeru u beogradskim „Novostima“, zatim „Štampi“. U ,„Nedeljnim ilustracijama“ radi kao saradnik a kasnije i kao urednik. Govorila je ruski i francuski. U to vreme nije bilo mnogo žena među novinarima. Milica je uvrštena u sto najznačajnijih novinara, među kojima su samo tri žene. Međutim, široj javnosti ostala je poznata po svojoj ljubavnoj prozi u kojoj je opisala život građanske klase u međuratnoj Jugoslaviji. Mnogi su je nazivali Džejn Ostin
srpske književnosti zbog jednostavnog, slikovitog stila i ljubavnog
lakog sadržaja.
Pod pseudonimom Mir Jam, objavljuje veliki broj romana, između ostalih : „Ranjeni orao“, „To je bilo jedne noći na Jadranu“, „Mala supruga“ … kao i pozorišne komade „Tamo daleko“ i „Emancipovana porodica“. Iako je pisala o ljubavi i braku, nikada se nije udavala. O njenim najintimnijim osećanjima i doživljajima se previše nije znalo, uglavnom se nagađalo. Doterana, negovana i lepa patrijahalna devojka Mir Jam imala je burne ljubavi. Kažu, da je bila sušta suprotnost junakinjama iz svojih romana.
Njen književni svet, ispunjen lepotom, završio se početko 1952. god., kada je dobila zapljenje pluća i umrla. S obzirom da je bila u nemilosti tadašnjih vlasti, vest o njenoj smrti nisu objavile ni jedne novine. Međutim, njena dela su doživela brojna izdanja, neka su i ekranizovana. Godine 2009. je izašla i njena autobiografija „Izdanci Šumadije“. Ma šta se mislilo o njenim knjigama, koje su imale i imaju nebrojeno mnogo čitalaca, danas ostaju dokaz da je i ta vrsta literature neprolazna.
Nadežda Adžić – igumanija Ana(1900-1975.)
Sledeća za nas Jagodice značajna je Nadežda Adžić.Rođena je 1900. godine. Otac Sreten je bio jedan od najznačajnijih srpskih pedagoga u to vreme i direktor Učiteljske škole. U Jagodini provodi detinjstvo i završava tri razreda osnovne škole. Još kao devojčica, pokazivala je interesovanje za život srpskih monahinja u manastirima, zato svoje školovanje nastavlja u renomiranom školskom Zavodu “Sveta Marija“ u Turn Severinu u Rumuniji, gde je vaspitavana u monaškom redu časnih sestara. U vreme ratnih godina 1915/18. god. prekida školovanje i vraća se roditeljima u Jagodinu. Pridružuje se 1916. god. „Prvom esperanto klubu“ koji je osnovao njen otac. Nadeždu svrstavaju u pionire esperanto pokreta u Srbiji. Od 1921. godine živi u Beogradu gde završava Školu za primenu dekorativne umetnosti i radi kao nastavnica. Inetresovanje za duhovnim životom snaži, naročito posle smrti njenih roditelja. Na poziv vladike Nikolaja Velimirovića, 1935. godine odlazi u Bitolj i preuzima vođenje njegove novootvorene zadužbine, dečjeg hranilišta „Bogdaj“. Vođena hrišćanskom ljubavlju svoj život posvećuje siromašnima, bolesnima i deci. U svojim beleškama Nadežda je zapisivala svoja razmišljanja i osećanja koja su na nju ostavljali susreti i razgovori sa vladikom Nikolajem Velimirovićem. Po izbijanju Drugog svetskog rata dečje hranilište u Bitolju je zatvoreno a ona sa monahinjama dolazi u Srbiju i iste godine osniva „Dečje sklonište“, takođe pod pokroviteljstvom Vladike Nikolaja.
Duhovna sledbenica vladike Nikolaja i jedna od najobrazovanijih igumanija, Nadežda Adžić 1948. god. se zamonašila u manastiru Sretenje u Ovčarsko-kablarskoj klisuri i dobila je monaško ime Ana. Već sledeće 1949. god. sa još nekoliko sestara prelazi u manastir Vraćevšnicu, gde je 1952. godine primila igumanski čin. Krhkog zdravlja umire 1975. godine.
Kolo srpskih sestara
Svakako jedno od najznačajnijih društava, Kolo srpskih sestara koje je formirano početkom 20. veka u jagodinskom okrugu kao jedno od najaktivnijih i najuspešnijih humanitarnih ženskih udruženja.
Prvi pomen jagodinskog udruženja žena Kola srpskih sestara sačuvan je u kragujevačkom listu „Javnost“ iz 1903. godine. Ovaj podatak je značajan zbog toga što kazuje da je jagodinska podružnica Kola srpskih sestara formirana otprilike u isto vreme kada je osnovan Glavni odbor u Beogradu. Kao patriotsko udruženje žena imalo je za cilj pružanje duhovne i materijalne pomoći Srbima. Prva Predsednica ove organizacije humanih jagodinki od osnivanja 1903. god. do 1915. godine je Živka Nikolić. Ona je poticala je iz ugledne jagodinske porodice i bila je udata za profesora jagodinske gimnazije. Članice jagodinskog Kola srpskih sestara osim novčane pomoći, prikupljanja sanitetskog materijala, pomagale su i kao bolničarke s obzirom da su u Jagodini za vreme balkanskih ratova 1912/13. god. bile dve vojne bolnice. U perodu između balkanskih i Prvog svetskog rata aktivnost Kola bila je organizovanje pomoći u novooslobođenim krajevima.
Od početka Prvog svetskog rata, 1914. god. pored rada u bolnici organizacija Kola srspkih sestara bavi se i drugim aktivnostima, pre svega zbrinjavanjem velikog broja izbeglica. Jedna od istaknutih članica ovog udruženja je bila lekar Neda Jovanović, jedini školovani medicinar u Jagodini i okolini, inače upravnik rezervne vojne bolnice u Jagodini za vreme Prvog svetskog rata. Prva sednica Kola srpskih sestara u oslobođenoj Jagodini održana je oktobra 1919. god. za novu predsednicu izabrana je Negosava Trajković. Ukazom kralja Aleksandra I Karađorđevića 1928. god. Negosava je bila odlikovana Ordenom Svetog Save V. Osim brojnih dobrotvornih aktivnosti prikupljana su novčana sredstva posle velikih poplava 1926. godine. Kolo srpskih sestara u Jagodini pokrenulo je inicijativu za podizanje Spomen-kosturnice stradalim srpskim vojnicima u ratovima 1912-1918.godine, koji je podignut 1927. god. u porti Stare crkve u Jagodini. Jagodinsko Kolo srpskih sestara pored humanitarnog rada imalo je i kulurno-prosvetiteljsku misiju. Orgaizovalo je balove, priredbe za decu, pozorišne predstave ali i naučno – popularna predavanja. Ove izuzetne Jagodinke imale su i aktivnu saradnju sa ostalim humanitarnim ženskim društvima „Kneginja Zorka“, „Srpska majka“. Saradanja ovih humanih jagodinskih žena, rezultirala je otvaranjem 1934. god. „Doma staraca i starica u Jagodini „Milosrđe“. Jagodinsko Kolo je učestvovalo u pripremama vezanim za podizanje spomenika Jagodincima poginulim za oslobođenje i ujedinjenje 1912-1918. god. na Skveru u cenru Jagodine. Jelena Šohajević je predsednica jagodinskog kola srpskih sestara od 1930-1941. god. Bila je supruga dr Šohaja, u to vreme najpoznatijeg jagodinskog lekara. Ove požrtvovane Jagodinke uspešno su vodile svoje udruženje do ulaska nemačkog okupatora u Jagodinu sredinom 1941.god. kada je zabranjen rad svih humanitarnih društava.
U jesen 1995. god. u Sabornom hramu svetih apostola Petra i Pavla odžana je osnivačka skupština Kola srspkih sestara na kojoj je ova organizacija posle skoro pola veka obnovljena i nastavila svoj humanitarni rad koji traje do danas.
