Оно што је било пре радовићевске ере, углавном знамо, оно после знамо и сазнајемо!
У време када су змајеви били ретке зверке имали смо Змаја, јединог ватром обдареног у друштву угашених и никад пробуђених. Данас, у доба унакрсних змајевских ватри у коме је витештво под тешком патином архаизма, змајеви посташе најпитомији и најплеменитији род. Пред њима, на трону, родоначелник нове змајевске лозе, велики змај – Душко Радовић.
„Нема ничег узбудљивијег“, записао је Душко, “од дечјег поверења. И ничег одговорнијег од одговорности за судбину детета и деце.
Дакле, хоћемо ли да нам деца буду ведра? Будимо и ми сами такви.
Хоћемо ли да буду паметна,али и пенушава? Маштајмо с њима и будимо паметни.
Треба да буду јака и здрава? Импонујмо деци. Будимо кобајаги наивни, кобајаги неспретни, кобајаги смешни. Нећемо их преврити али она то воле. Кобајаги будимо снисходљиви, слатко их лажимо, ведро их варајмо, али као велики људи“.
Фанфарном риком „Страшни лав“ је најавио почетак нове ере. У славу деце, пламен је упаљен и игре почеле. Најбољи нека победе јер деца најбоље заслужују.
