Ono što je bilo pre radovićevske ere, uglavnom znamo, ono posle znamo i saznajemo!
U vreme kada su zmajevi bili retke zverke imali smo Zmaja, jedinog vatrom obdarenog u društvu ugašenih i nikad probuđenih. Danas, u doba unakrsnih zmajevskih vatri u kome je viteštvo pod teškom patinom arhaizma, zmajevi postaše najpitomiji i najplemenitiji rod. Pred njima, na tronu, rodonačelnik nove zmajevske loze, veliki zmaj – Duško Radović.
„Nema ničeg uzbudljivijeg“, zapisao je Duško, “od dečjeg poverenja. I ničeg odgovornijeg od odgovornosti za sudbinu deteta i dece.
Dakle, hoćemo li da nam deca budu vedra? Budimo i mi sami takvi.
Hoćemo li da budu pametna,ali i penušava? Maštajmo s njima i budimo pametni.
Treba da budu jaka i zdrava? Imponujmo deci. Budimo kobajagi naivni, kobajagi nespretni, kobajagi smešni. Nećemo ih prevriti ali ona to vole. Kobajagi budimo snishodljivi, slatko ih lažimo, vedro ih varajmo, ali kao veliki ljudi“.
Fanfarnom rikom „Strašni lav“ je najavio početak nove ere. U slavu dece, plamen je upaljen i igre počele. Najbolji neka pobede jer deca najbolje zaslužuju.
