Наша деца
Њих је немогуће не волети.
Вала-родила их мајка! (Нашарао чика Пеђа! )
Они су: Зорана, Маша, Теодора, Дијана, Анђелина, Урош и Аца – Шарена радионица, први српски дечји кабаре.
Лепи, паметни, васпитани и надасве талентовани. Рецитују, глуме, играју, певају… Вежбају где се снађу, путују како се снађу, никад се не жале и ништа не траже, а кад се појаве на сцени најпре изазивају неверицу и дивно чуђење а затим поштовање и дивљење и буде у вама понос што их познајете и жељу да целом свету узвикнете: Ово су наша деца!
Да, сви бисмо их тада радо усвојили и присвојили – свакако не злонамерно, али итекако дрско. Зато што их не примећујемо све док их рефлектори не осветле, зато што их не чујемо све док не постану ликови из приче, зато што их не разумемо док ћуте све оно што би нас могло постидети, зато, зато, зато… А зашто?!
Ипак- наша деца пристају да буду наша. Не замерају иако су већ научила да су то речи без снаге одговорности. Они су, пре свега своји и чика Пеђини, јер све што велики број нас занемарује он један за њих чини. Верујем да су, ипак, на добитку.
ПС. Да се кладимо у сто прочитаних књига да је Шарену радионицу немогуће не волети!
