Možda zbog izbora, možda zbog bolnog nedostatka stručnih i kompetentnih ljudi u svim oblastima, a možda i zbog novog broja „Statusa“ i promovisanja novoosnovanog Rotari kluba u Jagodini danas ću pisati o nečemu što se često ne može ni precizno definisati, a kamoli objasniti – o eliti. Često čujemo da se govori o društvenoj eliti koja se pojavljuje kao finansijska i poslovna elita, kao naučna i stručna elita, kao kulturna i umetnička eliti, pa i (ovaj termin mi je najsporniji, pa ga stavljam pod navodnike) kao „politička elita“. Elita bi trebalo da je onaj vrh neke oblasti kome svi koji se tom oblašću bave teže, a neki taj vrh ponekad i dostignu. Svakako da razmatranje pojedinosti svih pojavnih oblika ovog pojma prevazilazi snagu i zamah teksta od 450 reči, pa ću se odmah uputiti u razmatranje najšireg shvatanja elite jednog društva.
Pokušaću, koristeći se iskustvima etabliranih elitističkih i „elitističkih“ udruženja, ukratko da objasnim, put koji sigurno vodi do pripadnosti vrhu. Put koji vodi do pripadnosti vrhu koji vam niko nije dao, pa vam niko ne može ni oduzeti.
Svakako da ovakvo shvatanje elite odmah iskqučuje političare. Njihovu pripadnost vrhu dao im je narod ili partijski šef, i poput položaja paše u turskom carstvu u svakom trenutku ta pripadnost vrhu im može biti oduzeta. Dakle, mesto u eliti čovek može obezbediti samo sam – beskonačnim samopregornim radom i poštenjem prema sebi i drugima, kao i požrtvovanjem u bilo kojoj oblasti.
Da li se mesto u vrhu može kupiti? Može, ali su to pripadnici elite koji zavise ne od sebe, svog imena i obraza, već od novca, čuvenog biblijskog Zlatnog teleta, čija se prevrtljivost pokaže makar kroz vreme – kao kad, nekada davno, „očevi jedoše kiselo grožđe, a sinovima i unucima trnuše zubi“…
Postoji još jedan razlog zašto samo bogatstvo ne predstavlja pouzdanu ulaznicu u svet elite: Elita podrazumeva postojanje i onih drugih, u odnosu na koje se i prepoznaje kao elita. E, sad, imaš samo onaj novac koji možeš da daš, pa su elita samo oni koji svoj novac daruju za dobrobit okruženja u kome žive i rade. Oni drugi su prokleti svojim tvrdičlukom, ljudi koji nikada neće osetiti istinsku radost davanja, pa shodno tome i ne poseduju okruženje u kojem se mogu prepoznati kao elita.
Slučajno ili ne, svim udruženjima čiji članovi vole da ih prosti puk prepoznaje kao elitu, svrhu postojanja predstavlja upravo služenje lokalnoj zajednici. Na primer, prva akcija prvog Rotari kluba, davne 1907. godine, bila je instaliranje javnih VC-a u Čikagu.
Srbija i Jagodina u tranziciji, na žalost, imaju budžete koji su nemoćni da podrže sve potrebe neprofitnih delatnosti kakve su zdravstvo, prosveta, kultura i uređivanje javnih gradskih površina. Zbog toga može samo da raduje pojavljivanje organizacija građana koji su spremni da filantropski rade na dobrobit svog okruženja. I tako dokažu da su elita, u pravom smislu te reči.
