Kada se krajem osamdesetih u Srbalja kao vožd ustoličavao jedan “promašeni projekat” nekako je prvi zadatak novonastajuće kulturno-prosvetno-političke elite bio da se otarasi mrskog nam usmerenog obrazovanja, genocidne “šuvarice” koja je, je l’ te, kriva za sve, od potapanja Atlantide do černobilske katastrofe. Jedino što nije bilo objavljeno je kako su se deca, obrazovana i vaspitana u “šuvarici”, nekako uvek na kraju našla u ulozi vrhunskih stručnjaka u oblastima kojima su se bavili, bilo u svojoj napaćenoj zemlji, bilo u emigraciji. Otarasili smo se te mrske, ničim izazvane bede, napravili kasarnski sistem obrazovanja gde je sve bilo jasno, hijerarhijski postavljeno: Predsednik Republike imenuje Premijera, Premijer Ministra, Ministar postavlja Direktora (Rektora, Dekana), Direktor Profesora koji je transmisija državne i nacionalne politike…Učenici su bili objekti, nezainteresovani učesnici procesa. Revolucionarni vođi Petog oktobra bili su rešeni da urade domaće zadatke koji su garantovali naciji prelazak u viši razred nacija i dobijanje statusa Kandidata za članstvo u EU. Najbolji đak je, naravno, bio ministar prosvete koji je priču o evropskoj integraciji shvatio ozbiljno, misleći da će i ostale kolege učiniti to isto. Ali, avaj…Drugi ministri su svojim službenicima kupovali upaljače i kola, slikali se ispod partijskih zastava i na “dobra mesta” imenovali svoje ljude, pomagali drugarima da se obogate, znajući da još nije vreme za srpsku priču o Evropi… U svom revolucionarnom zanosu, ljut i frustriran što ga na putu u Evropu Vlada ne prati, ministar prosvete je trčao sve brže, ignorišući sve kritike, pa i one stručne i dobronamerne, koje su mu šaputale da se osvrne oko sebe i seti se da ne uvodi Reformu ni u Sloveniji, ni u Švedskoj, nego u Srbiji. Za ministra prosvete je sve to ličilo na poznato naše oklevanje i strah od promene, pa je, žarom posvećenika, nastavljao dalje, bivajući na svom putu sve usamljeniji… Vlada se, snajperskim metkom oborena, srušila poput kule od karata i došla je nova vlada koja se, gle čuda, opet odmah ustremila na obrazovanje i vaspitanje srpske mladeži. “Ne tražimo ništa novo, samo carstvo Danilovo”, kao da je maksima novog ministarstva, pri čemu je Danilo zapravo legenda srpskog SPS školstva Danilo Ž. Marković. Dakle ne revolucija, već restauracija. Ne novo, nego staro, ali, što je još gore, opet skroz, i opet bez kreativne sumnje u sopstveno gledište i opet bez ostatka. Razjuriti Prosvetni savet, na svakom koraku nipodaštavati rad prethodnika, uvereno davati konačna mišljenja i rešenja. Do novih izbora i novih revolucionara. A suština problema obrazovanja, a i svakog drugog problema u ovoj zemlji je da mi nemamo dovoqan broj stručnih, posvećenih i poštenih ljudi ni za jednu celu, a kamoli za dve, ili ne daj bože, za tri kvalitetne, a različito partijski obojene administracije. Setimo se, dakle, lepog zvaničnog naziva “šuvarice” – zajedničke osnove – i pokušajmo da i u obrazovanju, ali i u svim drugim oblastima državnih poslova pronađemo te zajedničke osnove za građenje lepše budućnosti naše otadžbine.
