Moji vremešniji čitaoci će se svakako setiti ove parole koja je vrućih devedesetih ođekivala sa prostora Slovenije ilustrujući težnju tog našeg bratskog južnoslovenskog naroda da postane i formalno član porodice evropskih naroda. U isto vreme mi smo bahato i nadmeno govorili o nedostatku hrabrosti i samosvesti “Janeza” i častili ih zajapurenom sintagmom o “bečkim konjušarima”. Šta je bilo posle, znamo. Početkom maja 2004. dok su građani Srbije, vlada, političari i parlament grozničavo čekali šta ima da u svoju odbranu kaže jedna opskurna ličnost povezana sa ratnim zločinima i političkim ubistvima, Slovenija je zajedno sa još desetak zemalja (koje smo takođe smatrali gorim od nas – po najrazličitijim osnovama, a nikad dokazanim) pevala Odu radosti, evropsku himnu, ovoga puta sa punim pravom kao svoju svečanu pesmu…
Svoje osećanje bih definisao, u najboljem slučaju, poput Vuka Draškovića, kao tugu. Nije to tuga što nismo stigli do šengenskih viza, do osećanja ispunjenosti i izlečenja od evropskih kompleksa. Nije to ni tuga što nismo deo velike panevropske žurke. Naprotiv, srećan sam zbog svih tih naroda koji ispunjavaju svoje istorijske zadatke. Dakle, nije tuga zbog njih. Oni će se, ovako ili onako, snaći. Tuga je, u meni, zbog nas.
U zemlji Srbiji niko kao da nije primetio da je budućnost kontinenta, Ujedinjena Evropa izbila na naše granice. Zagledani u sopstveni pupak pokušavamo da dokučimo suštinu sveta, zaboravljajući da je taj način spoznaje i naša crkva odavno odbacila kao jeres. Ništa ne vidimo, ništa ne čujemo, pa nije ni čudo da imamo ovako iskrivljenu percepciju savremene istorije koja se dešava bukvalno pred našim nosem. I što su naši odgovori na pitanja koja nam prijatelji iz sveta postavljaju uporno pogrešni i nepotpuni.
A nije da su nam političke elite indiferentne prema evropskoj ideji. Valjda niko ne spori radikalnu evropsku usmerenost Demokratske stranke i Građanskog saveza Srbije. U nedelju, na Dan Evrope, proevropske manifestacije održali su i Demokratska stranka Srbije i G 17+. Čak je i Srpska radikalna stranka za ulazak naše zemlje u EU, a da su za saradnju sa Haškim tribunalom pokazali su jasnije od mnogih drugih – dobrovoljnom predajom svog lidera, Vojislava Šešelja.
U čemu je onda problem? Možda u tome što ta proevropska energija nije fokusirana i prepoznata od naroda, ali i od prijatelja iz inostranstva. Rešenje treba pronaći u najvećoj sili – jasno i glasno izgovorenoj Reči da želimo da budemo članovi Ujedinjene Velike Evrope. Da li će to biti zajednička konferencija za štampu lidera svih parlamentarnih stranaka, Rezolucija, Izjava ili Proglas ovoga puta je manje bitno. Bitno je da u početku našeg priključenja Evropskoj uniji bude Reč, kao u Bibliji. Tu Reč Srbija još nije izgovorila.
Evropa želi Srbiju u svojoj porodici. Više puta smo to čuli od bitnih i relevantnih ljudi koji kreiraju sudbinu evropske super-države. Te reči su mnogo puta potkrepljene i delima – materijalnom pomoći i podrškom. Evropa želi da veruje Srbiji. Ali, nemoguće je verovati neizgovorenoj reči…
