Juče je u izdanju Narodne biblioteke u Jagodini izašao novi roman poznate jagodinske spisateljice, Koviljke Smiljković. Rodonačelnica ženskog pisma u Jagodini i jedan od najčitanijih autora gradske biblioteke u svom novom romanu rasvetljava sudbinu jedne srpske porodice od Balkanskih ratova do današnjih dana, od Kosova i Metohije do prestonice.Kada jedna relativno kratka knjiga u sebi objedini velike teme srpske književnosti, Selenića i Ćosića, ali i žensko pismo koje poslednje decenije knjizi u Srbiji privodi ubedljivo najveći broj čitalaca, već je to dovoljan razlog da se na tu knjigu obrati pažnja. A još kada ta knjiga svojim originalnim književnim postupcima i izbrušenim stilom uverljivo uspe da čitaocu ispriča priču koju maltene svako prepozna kao svoju, čini se da nećemo pogrešiti ako tu knjigu nazovemo prvorazrednom literarnom činjenicom u srpskom univerzumu lepe reči. Novi roman Koviljke Smiljković izlazi posle izuzetno uspešnih i od čitalaca prihvaćenih dela – trilogije “Saga o Srpkinji (“Latica ruže“, “Gnezdo“, “Žudnja“) i zbirke pripovedaka “Rastanci i sećanja“. Implicitnu povezanost sudbina junaka sa sudbinom naciona koja je bila prisutna u prethodnim delima u najnovijoj knjizi autor čini eksplicitnom i otvoreno opisuje dramatični uticaj istorijskih vihora balkanske vetrometine na sudbine pojedinačnih ljudi. Pri tome, taj tematski nivo, iako se radnja dešava u prve dve trećine prošlog veka, deluje jako aktuelno i sveže, što nije ni krivica ni zasluga autora već pre odraz pojedinih konstanti našeg nacionalnog bitisanja. Umetnost pisca je da te konstante locira i verno ih transponuje u svoje delo, što Koviljka Smiljković u “Ljutim godinama“ svakako uspeva. Ovde pre svega mislimo na naturalističke scene srpskog stradalništva na Kosovu i Metohiji, na ovlaš dotaknutu, a ipak ubedljivu valjevsku bolnicu, kao i na majstorski prikaz bahatosti i dvoličnosti pojedinih “oslobodilaca“ sredinom dvadesetog veka. Izabrati temu i izboriti se sa temom izazov je za svakog pisca. U tome pomaže talenat i veština, a srpskim piscima nesumnjivo i bogata istorija. Ipak, pravi ispit za pisca je tek organizovanje građe i iznalaženje mogućnosti da se ono što se želi saopštiti saopšti na način koji će čitaocu nepogrešivo otkriti suštinu piščevog pogleda na temu, ali i na svet uopšte. I u ovom, kompozicionom smislu, “Ljute godine“ predstavljaju izuzetno književno delo. Ispričati roman kao kolaž priča koje pripovedaju junaci je neverovatno delotvorni i uspeli kompozicioni postupak. On omogućuje da put sudbina porodice Marić-Parizanović bude osvetljen ne samo duž različitih vremenskih etapa, dijahrono, već i iz različitih, ponekad potpuno suprotstavljenih uglova, sinhrono – tokom jednog vremenskog perioda. Na ovaj način, na malom prostoru se dobija dubinska analiza, a autor uspeva da ispita sve mogućnosti pripovedanja o pojedinim događajima. Ova pripovedanja predstavljaju onaj, u stvarnosti nepostojeći, most komunikacije među likovima. Ta retrospektivna naracija likova omogućava čitaocu da kao svevideći posmatrač sagleda tragičnost sudbina koju generiše ćutanje u vreme kada je razgovor mogao biti lek. Pored evidentnog unapređenja tematske i narativne strukture teksta u odnosu na prethodna dela vidljivo je i ovladavanje novim stilskim postupcima. Kao što smo naglašavali i ranije, ima pisaca koji svoje junake vole, ima onih koji su prema njima ravnodušni, a svakako ima i onih autora koji svoje junake mrze. Koviljka Smiljković nesumnjivo spada u prvu grupu autora. Ona svoje junake razume, voli ih i kad greše i iskreno pati sa njima u teškim situacijama. Želeći da tu svoju ljubav pokaže i čitaocima autorka svoje pripovedanje u trećem licu ponekad iznenada prebaci u prvo lice, puštajući junaka da progovori glasom sopstvene patnje ili ljubavi. Tako se čitalac i nehotice, poput autorke poistoveti sa junacima, u trenu shvativši sve što se tim postupkom želelo. Iako je pripovedanje čvršće i koherentnije nego u prethodnim delima, lirski pasaži su i dalje prisutni, ovoga puta tačno tamo gde i treba da budu, i precizno su odmerene dužine. Tek toliko da prepoznamo nežnu ruku žene pisca… O junacima smo u prethodnom pasusu već nešto rekli. Starovremski Radonja, ćutljiv, mračan, ali i postojan poput hrasta kosovskog biva nagrižen i umire od nečeg nevidljivog, a jačeg od oluje – od žalosti za voljenom ženom i od nerazumevanja stvarnosti. Nada, ženski i savremeni Radonja, oslonac i sila dobra oko koje se svija život cele porodice je konstanta koja, osim porodice drži na okupu i sižejnu strukturu dela. Uspeli realistički opis zabludele Sonje i njene sudbine pokazuje koliko autor poznaje život i koliko uspeva da taj život logično i kauzalno predstavi. Život koji uništi nesrećna ljubav i osećaj krivice, život je kome leka nema i koji stvara nesreću svima koji ga se dotaknu. Likovi grešnih Miluna i Mirića na različitim nivoima opisuju mogući pad ljudskih duša u ‘’specifičnim istorijskim okolnostima’’. Nađa i Pukovnik koji zatvaraju krug, ili bolje rečeno kovitlac sudbina koji se vije oko kuća podno Goča, oko Kosova i Beograda likovi su koji slave ljubav i borbu za tu ljubav. Posle sklapanja stranica ‘’Ljutih godina’’, sve ove likove pamtimo. Neke od njih volimo, neke razumemo, neke osuđujemo, ali ih sigurno sve prepoznajemo. Tu, negde oko nas…
