O svom sestriću i njegovom prvom romanu veoma afirmativno je govorio jedan od najuglednijih srpskih pisaca koga mnogi nazivaju i „ocem nacije“, akademik Dobrica Ćosić. Ovaj roman je, po Ćosiću, dokazao „da se rodio pisac“ karakterističan po istinoljublju i poštenju. Iako su prisutni očekivali da prvo govori akademik Dobrica Ćosić, ispoštovali smo njegovu želju da kaže nešto o romanu na samom kraju večeri.
Dragomir Brajković, jedan od najistaknutijih pesnika današnjice, književnik iz Beograda i urednik Drugog programa Radio-Beograda, govorio je o istoriji i „rastakanju zajedničke nam kuće“ i sa književnog aspekta. Za Živkovićev prvenac je rekao da ga krase autentičnost i nepretencioznost. Ova knjiga nije ni tužilac ni sudija već govori pošteno i osvetljava u ljudima ona zatamnjena mesta, naglasio je Brajković, i dodao da je ovo otmena knjiga puna gorkih iskustava, koja ima dosta autobiografskog u sebi i predstavlja hroniku ubrzanog sazrevanja i omaž ratnim drugovima kao poruku nama i onima koji tek dolaze.
Živorad Đorđević je konstatovao da svedočenja daju neprocenjiv doprinos istorijskim događanjima i ostavštini za budućnost. Po njegovim rečima autor se nameće kao jemac istorijskih podataka, a štivo krasi i misao o ljubavi koja oplemenjuje celo ovo delo puno istine i dokumentarnosti.
„… Kukuruzno polje. Kukuruzna dzungla. Ovakve stabljike i klipove nikad nisam video. Satiremo se na plodnoj sremskoj ravnici. Najplodnija zemlja u Evropi. Može da hrani… A nekad bilo more… Možda će opet, usled globalnog otopljavanja leda, a mi se ubijamo… I ko će da uči istoriju naroda koji se satirao na dnu Panonskog mora…?
Nastupamo razvijeni u strelce. Siki je desno od mene. Prsat i plećat, da je samo malo viši pa da se sklonim iza njega… Sramota je, ali bolje nego da bežim kao neki… I kome da pričam o ovome kad se vratim kad niko neće da mi veruje…
Bruje tenkovi, paljba iz mitraljeza, glasne psovke i strah, strah, strah…
Vidim prve kuće. Uspravljam se i pucam po razvaljenim zidovima, dvorištu, prozorima… Srce bije usta mi suva… da mi je samo malo vode.
Letim. Ne dodirujem zemlju. Ispred neke ograde sam, pa u dvorištu. U dvorištu prve kuće, spasa. Šta sada, šta sada…? U šta da pucam? Gde su?
Trči živina kroz dvorište, leluja veš na vetru… Miriše barut. Pucnji rafali. Trzam se i okrećem levo – desno, uplašen. Oko mene ljudi – samo im oči vidim. Gde sam ovo…?“
(Licem ka vetru, str. 23.)
